Koristite Au Pair Program besplatno

 

“Au pair” je mlada osoba između 18 i 30 godina koja postaje privremeno član porodice koju izabere. Obično su se za “Au pair” program javljale devojke. Međutim, sve češće se javljaju momci koji koriste priliku da nauče novi jezik i upoznaju se sa novom kulturom. U zamenu za besplatan smeštaj i hranu, posebnu sobu i džeparac, vi kao “au pair” vodićete računa o deci, pomoći porodici pri lakšim kućnim poslovima (postavljanje stola, vađenje suđa iz mašine). Troškove prevoza i kursa jezika obično plaća “Au pair”. Vi dobijate oko 80€ nedeljno (ne manje) kao džeparac.

 

Postoji veliki broj agencija kao i sajtova koji su korespodenti između porodica i “au pair” devojaka/momaka, a za svoje usluge uzimaju veliki novac. Maja, volonterka SKOK-a, koja je koristila ovaj program i bila dva puta u Francuskoj je platila agenciji prvi put 320€, a drugi put 80€ kako bi joj agencija popunila obrazac i povezala sa porodicom. Sve to je moglo besplatno, da agencije ne kriju svoje izvore informacija, odnosno web sajtove dostupne svima. Maja je sledeći put sama istražila i komunicirala sa budućom porodicom i besplatno otišla da čuva decu. Posle Maje i zahvaljujući njenim savetima, još tri devojke su koristile ovaj program.

 

Postoje sajtovi gde se uz malo truda i želje, potpuno besplatno, možete stupiti u kontakt sa željenom porodicom. Jedan primer je www.aupair-world.co.uk gde je potrebno da se prijavite, popunite aplikaciju na jeziku zemlje u koju želite da idete i da se krenete da tražite.

 

Primer: videćete opciju “find a family” gde ćete popuniti iz koje zemlje dolazite, zatim vaš pol i na kraju zemlju u koju želite da idete, a klikom na “search” naći ćete spisak porodica sa biografijama i detaljnim opisom posla koji bi vas čekao. Ako vam se svidi neka od porodica, jednostavno ih kontaktirajte tako što ćete im poslati poruku (biografija koju ste prethodno popunili). Dalja komunikacija se obavlja preko mail-a, Skype-a, telefona. Sve ostalo je na vama. 

 

 

Da li ste se ikada zapitali da li porodica u koju idete, brine da li ste vi prava osoba za njih? Ipak ćete boraviti u njihovoj kući, čuvati im decu. To je veliko poverenje. Koliko oni brinu, toliko brinete i vi. To je sve normalno. Zato je bitno biti iskren, odgovarati redovno na mailove, pitati sve šta vas zanima, šta vam je nejasno, unapred se dogovoriti o svim pojedinostima, tražiti fotografije dece, roditelja. Sami ćete doći do zaključka, imaćete predosećaj u vezi sa njima. Neka vam uvek bude na pameti da vi njima činite veliku uslugu time što ćete boraviti kod njih i paziti decu nekoliko časova dnevno (jedan od razloga je i finansijske prirode jer je mnogo jeftinije imati “au pair” devojku/momka nego plaćati bebisiterku). Činite veliki korak i po pitanju jezika, kulture, osamostaljivanja. Promenićete neke svoje stavove, upoznaćete nove ljude, postaćete odgovorniji, drugačije ćete razmišljati o svojoj zemlji. Posle boravka u željenoj zemlji, imaćete nešto što vam niko ne može oduzeti. Iskustvo. Zaista, sve što je potrebno jeste da shvatite da baš vi želite da odete u neku porodicu i da to možete da uradite. Stavite na papir ZA i PROTIV razloge za prijavljivanje na ovaj program! Učinite nešto za sebe.

 

 

Pratite nas i učestvujte na različitim internacionalnim programima: 

Twitter: @jumporg

 

————————–

 

Zdravo,

Ja sam Maja. Učestvovala sam u ovom programu dva puta u Francuskoj. Prvi put sam išla preko jedne hrvatske organizacije 2008. godine, kojoj sam platila 320e (ah, bačene pare) da me spoje sa porodicom. Bila sam malo više od tri meseca (100 dana tačno – tako su mi mama i tata rekli, ja nisam brojala). Trebalo je da mi agencija pomogne oko vize, da me kontaktiraju kad stignem, pitaju jesam li dobro… Ništa od toga. Onda sam saznala od porodice da su i oni platili (neka smešna suma je bila u pitanju) francuskoj agenciji da ja dođem kod njih i rekli mi da nisam trebala uopšte da plaćam. 

 

Porodica je bila divna. Imali su četvoro dece. Da, četvoro i to četiri dečaka. Živeli su na selu u Provansi. Bilo je savršeno. Ja sam te godine završila drugu godinu studija francuskog jezika, a bila sam potpuni početnik, tako da su mi ta tri meseca jako pomogla što se tiče jezika. Obzirom da je to bilo jako malo mesto nisu postojali neki kursevi francuskog jezika, tako da sam išla u gimnaziju. Išla sam na časove francuskog i engleskog jezika i književnosti. Alisa u zemlji čuda. Ali snašla sam se. Đaci su bili super prema meni i dalje smo u kontaktu. Mojoj porodici ja sam bila 17. “Au pair” devojka, a oni meni prva porodica. Bilo mi je jako teško da se vratim kući. Ne volim rastanke.

 

Drugi put, Bilo je isto u Francuskoj 2009/2010, ovog puta u Bordou, i to 10 meseci, posle treće godine studija. Odlučila sam da napravim pauzu na faxu, jer sam shvatila da bez odlaska u matičnu zemlju nema hleba. : ) Sada sam imala dva dečcaka i negde na polovini mog boravka se rodila i devojčica. Deca su išla u školu, vrtić, moje obaveze su bile da ih sačekam posle škole, da im pomognem oko domaćih zadataka i da ih istuširam. To oduzima 2h. Ostatak dana sam slobodna. Sredom deca u Francuskoj ne idu u školu, i sreda je jedini dan kad je potrebno da si sa njima non-stop. Međutim, to su bila deca koja su išla u muzičku školu, na ragbi, na časove ”fiskulture”, tako da se retko kad dešavalo da smo sredu provodili u kući i da smo se dosađivali.

 

Vikend je uglavnom bio slobodan, s tim što je porodica mogla da traži dve babysitting-a nedeljno. Nekada je to bila subota. Išla sam u školu za strance gde sam upoznala dosta mladih ljudi. Tu nekako pored tog školskog shvatiš da nisi sam da ima još mnogo nas koji smo daleko od kuće. Stekneš prijatelje za ceo život ili samo prijatelja za kafu od 5e ili pivo od 6e : ) Porodica je učinila sve da se osećam kao da su stvarno moja porodica, vodili me svida sa sobom, upoznavali sa prijateljima, išli smo zajedno u bioskop, vikendom do okeana, čak su me i u Pariz vodili za rođendan. : ) Bili su divni prema meni, za Novu godinu sam došla kući na tri nedelje i uspela čak da položim neke ispite. U junu smo se rastali. Kao da je deo mene ostao tamo. Bilo mi je jako teško, iako sam jedva čekala da se vratim kući. Nisam mogla da se odvojim od bebe, od devojčice. I svi smo plakali, i mama, i tata, i ja.

 

Ovog leta sam išla da ih posetim i bila kod njih dva meseca. Bili smo i u Španiji dve nedelje. Deca su porasla, devojčica prohodala kad sam bila tamo, sa mamom sam išla na trčanje, tata mi pomagao oko nekog prevoda. U svakom slučaju, bilo je divno. I treba otići. I treba sve to videti i doživeti.