Pitanje:
Pozdrav…Moje ime je Vera,rodjena sam 1991.god. med. tehnicar sam po struci…Time se i bavim 8 meseci…Upisala sam fakultet, ali zbog finansija sam odustala. To sam tesko prihvatila-nesumnjivo..celokupan moj zivot je bio posvecen ucenju..na neki neobican nacin mi je obrazovanje nasusna potreba-mozda zid iza koga krijem svoju ranjivu stranu…ubrzo po povratku sam pocela da pijem antidepreseive, da bih u avgustu mesecu pokusala trovanje.. (bila sam na terapiji tada)nakon ispiiranja zeluca,ustanovili su mi dijagnozu F 60 (bordeline)…preporuka-psiholosko savetovanje,uz terapiju antidepresivom.Prestala sam da pijem lek,jer je uticao dosta lose,cak sta vise-nacinio je da sam tako omamljena i sklona letargiji upala u ,duhovno\’mrtvilo u kome sam pocinila losu stvar…(trovanje)..ne sumnjam u dijagnozu (detinjstvo-losi porodicni odnosi,zanemarivanost,trzavice,nasilje…alkohol…od 12 -te zivim sa bakom sa kojom imam donekle mir..p.s alkohol se ne odnosi na mene.Nisam sklona porocima,niti ekcesivnom ponasanju-povucena sam i daa-nesigurna katkad zbog ,emotivnih varijacija\’koje me sputavaju da normalno zivim i funkcionisem…) Emotivna nestabilnost cini da se jos malo pa plasim odnosa dubljih sa ljudima…(trenuci kada iz samo meni ,vidljivih\’razloga ,pucam\’po savovima i pocnem da se tresem…bukvalno-telesno…aritmija,puls ubrazan-nalik na napad panike..nekad su to napadi plakanja-ali najveci deo vremena je to najvise nalik na potrebu mog unutarnjeg bica da ,vristi\’ oseca neopisivu patnju….)…nisam na lekovima-prosto i bavim se poslom koji ne dozvoljava posledice letergicnog dejstva sedativa i antidepresiva…sada sam konstantno na ,ivici\’na rubu,gde samo cekam momenat kada ce ,kap preliti casu0. Naporno mi je svakim danom sve vise,i boji se da mi snage bas ponestaje sa 21,imam utisak da se osecam kao da mi je 60..kadkad se nenormalno trosim ,skupljajuci se\’ nakon emotivnih oluja unutar sebe…nakon toga dolaze periodi kada postajem hronicno umorna-i to vrlo postaje vidljivo na meni…(dosta sam citala o granicnom poremecaju-prepoznajem ,prazninu na koju se takvi ljudi zale…koju bih ja pre nazvala nemogucnoscu da se dozivi RADOST…ili jednostavno-razocarenje nakon bezbroj pokusaja da se pronadje iskonski zar osecaja zivota…svejedno.)…sada sam ,kao\’na psihoterapiji…kod koje nema pomaka,sto opet je normalno…trosim se…i hodam po ivici…sta da cinim da bih iole pomogla sebi?disciplinovala svoje ,emocije(ma kako glupo zvucalo) da bih konacno pronasla slobodu mira i opustenosti sopstvenog duha..unapred hvala….Jelena
Odgovor:
Poštovana Vera, čitajući tvoje pismo, razumeo sam da se na dobar način baviš sobom, životno si aktivna, radiš, istinoljubivo i hrabro se baviš istraživanjem i razumevanjem svog unutrašnjeg sveta kao i svojim odnosima sa ljudima oko sebe. Ideš i kod psihijatra i na psihoterapiju. Činiš sve što treba da se čini u situacijama kakva je tvoja. To je sve dobro. Uz jedno strpljenje i istrajnost, doći će i rezultati, poboljšanja. Srdačni pozdrav, Jovan Ratković.
