pitanje :
Vec cetiti godine sam razredni strasina odeljenju koje ima veoma mnogo problema, kako je manja sredina u pitanju deca se ponasaju kao copor, veoma animalno sa instiktom prezivljavanja u prvom planu. Bilo koji vid radionica koji je radjen nije urodio plodom.Trudila sam se da ih stimuisem odrganizovanim posetama muzejima, koncertim, sajmovima, izlozbama, ali ni to nije urodilo plodom. Timovi za nasilje i roditelji se bavili su se samo savetodavnim radom i sporom zakonskom regulativom koja ne daje razultate. Osecam donekle kao licni neuspeh nedisciplinu ovog odeljenja, i zao mi je sto ne mogu da zastitim dobru decu koja su u ovom sistemu zrtve, mada sam na kraju shvatil da i sama pripadam tom krugu. Razmisljam da je citav moj sistem vrednosti urusen jer ne potoji pravicnost i ogovornost , vec sav taj gnev, bezobrazluk, nevaspitanje , agresija i ocaj pocinju i vas da uvlace u taj sistem vrednosti. direktor i roditelji samih ucenka savetiju me da “izdrzim”, kao da sam na robiji. Molim vas pomozite mi!
odgovor:
Poštovana, razumeo sam da se osećate iscrpljeno i razočarano u vezi sa aspektom svoje profesionalne delatnosti koji se odnosi na vašu ulogu razrednog starešine vašem sadašnjem odeljenju. Kako kažete, pokušali ste sve što je u vašoj moći (bilo samostalno bilo u okviru odgovarajućeg tima kolega) i stičete utisak da su rezultati izostali. Zapažam da se ovde bavite isključivo onim najnegativnijim aspektom vašeg radnog mesta, kao da ste zanemarili druge aspekte kao na primer Vaš nastavni rad u drugim odeljenjima kojima predajete. Moguće je da ste gajili previsoka očekivanja od svoje uloge u vaspitavanju i socijalizaciji odeljenja kome ste starešina, kao i u vezi sa korigovanjem određenih oblika poremećenog ponašanja pojedinih učenika. Kad kažete „Molim vas pomozite mi!“ ne znam na koju vrstu pomoći mislite? Razumeo sam da ste neraspoloženi u vezi sa vašim uvidom da se vaš llični sistem vrednosti razlikuje od sistema vrednosti po kome se ponašaju Vaši pojedini učenici kao i pojedini ljudi u vašem okruženju. Mislim da je moguće da se prema tom uvidu odredite na neki način, bez urušavanja vašeg ličnog sistema vrednosti. Na primer, možete uspostaviti granicu između svog i drugih sistema vrednosti, prihvatiti da postoji više sistema vrednosti a da ste vi izabrali taj koji ste izabrali i da se trudite da u skladu sa njime i postupate, da recimo radite na tome da mlade osobe sa kojima radite senzibilišete za svoj sistem vrednosti i da istovremeno prihvatite unapred da te osobe možda neće prihvatiti taj sistem vrednosti i da sa time budete mirni. Drugo, mislim da morate znati da u vaspitavanju ličnosti mladih osoba, škola je uz porodicu, medije i ukupnu društvenu klimu, samo jedan od činilaca, a da ste Vi kao nastavnik određenog predmeta i kao razredni starešina, (samo) jedna od odraslih stručnih osoba koja radi na obrazovanju i vaspitanju tih mladih osoba. Što se teme pravde tiče, koju takođe pominjete, i tu je moguće naći jedan fleksibilniji pristup, vi možete imati svoju utemeljenu ideju pravde i želeti njeno ostvarenje, pri čemu možete prihvatiti da je svet (sada i u prošlosti) ipak mesto u kome pravde nema mnogo, a da ćete Vi osetiti istinsku radost i zadovoljstvo ako uspete da date jedan majušni doprinos da pravde bude malo više nego što je inače ima. Osim svega ovoga, pretpostavljam da određeni balans profesionalnog i van-profesionalnog (intimnog, porodičnog, partnerskog, kulturnog) života, Vama može doneti značajne izvore lične satisfakcije, smisaonosti i svrhovitosti. Ne znam koliko sam Vam pomogao, ali, eto, ovo su neka moja razmišljanja u vezi sa problemom koji ste izneli. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
