Otvaranje Društvenog centra u Novom Sadu, organizacija festivala među kojima su kruševački Ajde fest, zaječarski Zalet, zrenjaniski festival Bez izlaza i raznih edukativnih programa krajem prošle godine, pokazuju da Nezavisna kulturna scena Srbije od svog formiranja do danas uspeva da se izbori sa raznim preprekama.
Nedostatak finasijskih sredstava i prostora kao i nedostatak podrške od strane državnih organa što se može sagledati u nereagovanju na učestale napade na novosadski kulturni centar – CK13, samo su neki od navedenih problema sa kojima se ova mreža suočava.
Istraživanje “Kulturne prakse građana Srbije” sprovedeno od strane Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka još u periodu od septembra do decembra 2010.godine rezultiralo je poražavajućim podacima. Dok nema ispitanika koji nije čuo za Lepu Lukić, Tozovca, Cecu Ražnatović, Karleušu, Željka Joksimovića i Gocu Tržan, ogroman broj ispitanika ne zna ko su Danilo Kiš, Marina Abramović, Biljana Srbljanović i David Albahari. Relativno mali broj ispitanika koje je zahvatilo ovo istraživanje izjavilo je da im se dopada ono što rade umetnici koji su van okvira narodne i zabavne muzike i holivudskih filmova. Veliki broj anketiranih raspolaže oskudnim znanjima o umetnicima i umetničkim delima, pa čak 51% ispitanika nije bilo u stanju da navede svog omiljenog reditelja; 58% omiljenog, kompozitora, 83% omiljenog vajara, 86% omiljenog arhitektu i 90% omiljenog strip crtača.
Još jedna od bitnih informacija koje su dobijene gorepomenutim istraživanjem je da u regionima Srbije postoji jasna nesrazmera u obimu kulturne ponude između regiona Beograda i ostalih regiona u Srbiji, koja se ne ogleda toliko u prisustvu institucija kulture (zaostalih iz prethodne države i prethodnog modela kulturne politike), koliko po učestalosti organizacije i kvalitetu kulturnih događaja. S obzirom na veliki obim potencijalne publike istaknuta je velika potreba za organizovanjem kulturnih aktivnosti koje bi umetnost i kulturne sadržaje približile i učinile dostupnijim svim građanima Srbije.
Istraživanje “Vaninstitucionalni akteri kulturne politike u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji”, sprovedeno od oktobra 2009. do septembra 2010. godine od strane Predraga Cvetičanina iz Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope pokazuje da država baš i ne pomaže organizacije koje deluju na polju nezavisne kulturne scene kako bi se navedeno loše stanje u kulturi u Srbiji popravilo.
Jedan od veoma čestih izvora nezadovoljstva među akterima nezavisne kulturne scene odnosio se na postojanje „fantomskih” udruženja građana u oblasti kulture, koja se obično formiraju neposredno pred konkurse Ministarstva kulture i gradskih uprava za kulturu, na tim konkursima dobijaju ponekad i značajna sredstva, a potom samo formalno realizuju projekte ili ih čak uopšte ne realizuju i nestaju sa scene (i sa novcem). Česte kritike su se odnosile na to što na konkursima Ministarstva kulture nema obrazloženja odluka, niti evaluacije realizovanih projekata.
Najveći broj intervjuisanih predstavnika nezavisne kulturne scene opisao je uslove za rad kao izuzetno loše. Osim malih i neizvesnih finansijskih sredstava, kao osnovni problemi navode se nedostatak prostora za rad, slaba opremljenost, nedovoljna zastupljenost u medijima, loša regulativa u oblasti kulture, ekstremna politizacija kulturne sfere i nerazumevanje sredine.
Većina intervjuisanih pomenula je ekstremnu politizaciju kulturne sfere kao jednu od osnovnih prepreka za vlastiti razvoj koja se od perioda vršenja istraživanja do sada nije mnogo promenila.
Ocena je da “raspodela” kulturnih ustanova (i čitavih umetničkih sfera) na osnovu koalicionih dogovora, političko postavljanje direktora i političko zapošljavanje ne uništavaju samo institucionalnu sferu kulture, nego se uspostavljaju kao dominantni način delovanja u kulturnom polju.
Na pitanja kako uticati na promene u kulturi, kako kreirati kvalitetne kulturne programe koji su uz to i posećeni i kako okupiti veliki broj visokoškolovanih ljudi da se bore za isti cilj, pokušalo je da se odgovori osnivanjem Nezavisne kulturne scene Srbije i potpisivanjem Deklaracije predstavnika Nezavisne kulturne scene Srbije 5. novembra 2010. godine.
Pomenutu deklaraciju potpisalo oko 80 organizacija iz cele zemlje. Mreža prestavlja ujedinjene organizacija koje mogu da utiču na promene u kulturi sa ciljem razmena kulturnih programa, decentralizacije i depolitizacije kulturnih aktvnosti u Srbiji. Istraživanja pokazuju da u Srbiji u 72% organizacija nezavisne kulture dominiraju članovi sa završenim fakultetom, dok još u 17% najviše članova ima titule magistra i doktora nauka. Pored formalnog obrazovanja članovi organizacija koje pripadaju nezavisnoj kulturnoj sceni vladaju veštinama pisanja predloga projekata, menadžmenta projekata, lobiranja i finansijskog menadžmenta, što organizacije nezavisne kulturne scene čini verovatno najobrazovanijim organizacijama.
Jedan od zahteva Nezavisne kulturne scene Srbije upućenih državi bilo je preimenovanje svrhe korišćenja poslovnih prostora u državnom vlasništvu za koje više od 3 godine ne postoji tržišni interes, u prostore namenjene za delatnost nezavisnih kulturnih organizacija i inicijativa. S obzirom da se nije puno uradilo po ovom pitanju, neki aktivisti su rešili da preuzmu stvar u svoje ruke pa je grupa ljudi u Novom Sadu zauzela kasarnu koja je stajala neiskorišćena godinama i organizovala otvaranje svojevrsnog višenamenskog Društvenog centra na kome je prisustvovalo oko stotinu posetilaca iz cele Srbije.
Malo manje sreće imala je Asocijacija mladih iz Kruševca po ovom pitanju zbog neizlaženja u susret lokalnih vlasti pa omladina u ovom gradu još čeka na prostor za akcije Centra mladih. Po gorenavedenom principu koji se dokazao uspešnim fukncionišu i KC Grad u Beogradu i novosadski CK13 koji je u poslednje vreme na konstantoj meti napadača.
Nezavisna kulturna scena Srbije u decembru je otpočela i program obuka u cilju unapređenja i boljeg organizovanja kulturnih akcija i njihovog predstavljanja široj javnosti, kao i načinima reagovanja na krizne situacije.
Petnaestak predstavnika NVO iz oblasti kulture sredinom decembra 2011. godine u Kragujevcu dobilo je praktične savete iz oblasti odnosa s javnošću. Odgovore na pitanja na koji način privući medije, kako napisati efektivno saopštenje i prezentovati kulturne događaje na pravi način dale su predavači Vesna Milosavljević, urednica portala Seecult i Vesna Tasić iz Zemunskog malog umetničkog centra. Nezaobilazna tema kao i na većini radionica u poslednje vreme bile su društvene mreže i način na koje ih organizacije koriste kako bi promovisali svoje aktivnosti, obaveštavale širu javnost o svojim narednim koracima, ali i pitanje „neophodnosti” političara na kulturnim manifestacijama kako bi se privukla pažnja medija.
„Ova radionica mi je pomogla da naučim da kreiram komunikacionu strategiju i unapredim saradnju sa medijima. Takođe doprinela mi je da napišem što efektnije saopštenje i tako privučem pažnju šire javnosti. Umrežavanje sa ostalim članicama NKSS-a u njihovo bolje upoznavanje takođe je benefit ovog okupljanja”, izjavila je Suzana Arizanović, predsednica Centra za razvoj civilnih resursa iz Niša.
Idealno rešenje za unapređenje kulture u Srbiji, po rečima kreatora gorenavedenih istraživanja je saradnja između javnih kulturnih ustanova i aktera sa nezavisne kulturne scene. U toj situaciji bi svi bili na dobitku, a posebno publika u gradovima.
“Resursi kojima kulturne institucije i vaninstitucionalni akteri raspolažu su komplementarni: kulturne institucije imaju prostore i opremu (koji vaninstitucionalnim akterima nedostaju) i među njihovim kadrovima ima dobro obrazovanih stručnjaka (dobrih kustosa, istoričara umetnosti, muzikologa, itd). Ali je ljudima iz kulturnih ustanova najčešće stran fleksibilan pristup menadžmentu koji je neophodanu „turbulentnim okolnostima” kakve postoje u našem regionu; i nepoznat im je čitav spektar veština neophodnih za delovanje u kulturnoj sferi u savremenim uslovima: pisanja predloga projekata, menadžmenta projekata, monitoringa i evaluacije, strateškog planiranja, zagovaranja – kojima aktivisti nevladinih organizacija vladaju”, zaključci su gorenavedenih istraživanja.
Ukoliko bi se obezbedile, u cilju decentralizacije kulturne politike, posebne budžetske linije za razvijanje kvalitetnih programa u oblasti savremene, inovativne umetnosti u manjim mestima širom Srbije, a posebno za inicijative i programe koji imaju sufinansiranje od lokalnih samouprava i država dala podršku nezavisnoj kulturnoj sceni, sigurno bi mnogo veći procenat građana Srbije znao ko su Marina Abramović i Danilo Kiš.
izvor: E-Balkan
