pitanje:
Poštovani,imam 21.godinu,i u poslednjih godinu i po dana sam primetila promene u svom ponašanju. U početku sam to pravdala kao nezadovoljstvo sobom i neuspesima vezanim na fakultetu. Posle godinu dana na matematičkom fakultetu prebacila sam se na višu školu. U porodici,kao i u društvu nisam naišla na suprostavljanje,u neku ruku imala sam njihovu podršku. Izabrala sam smer koji sam htela,ali u periodu dok sam bila na matematičko nisam ništa radila,dobar deo vremena sam provela spavajući,gledajući televizor,slabo sam izlazila zbog griže savesti. Može se reći da sam tu počela da se udaljavam od ljudi jer sam sve češće bila sama (što mi nije smetalo). Stanje se malo popravilo mojim prelaskom na višu školu,ali sve teže upoznajem nove ljude,sve češće sam nervozna,neraspoložena,mrzovoljna. Počela sam da radim tokom prve godine na višoj,bila sam dosta zauzeta,ali to mi nije smetalo. Uspešno sam završila prvu godinu,i to mi daje neku vrstu samopouzdanja,ali sve više mi smeta moja nervoza i mrzovolja. Samopouzdanja nikad nisam imala mnogo,ali sada je situacija mnogo gora. U porodici nema problema,imam njihovu podršku,mogu da pričam sa njima,takođe i sa prijateljima. Ponekad zbog tog nekog stanja ne mogu da budem srećna zbog njih,to je jače od mene,znam da to i njima smeta,i da su svesni da nisam ista kao pre,ali niko to neće reći. Čini mi se da mi fali optimizma i osećaj sreće koji dugo nisam osetila. Pokušavam već dugo da shvatim šta je razlog mog nezadovoljstva, menjam neke stvari,počinjem sa nekim drugim,sve očekujući da ću osetiti iskreno zadovoljstvo kako time što radim,tako sobom,ali ne uspevam. U poslednje vreme razmišljam da idem kod psihologa,jer vidim da ovakvo ponašanje utiče na sve u mojoj okolini. Volela bih da mi nekako pomognete,jer ne želim da izgubim ljude koje volim a ni sebe. Uhapred zahvalna
odogovor:
Poštovana Stojo, razumeo sam da u poslednjih par godina osećaš promene u sebi, u smislu javljanja napetosti, snižavanja raspoloženja, javljanja pesimizma, nedovoljnog uživanja kao i nedostatka samopouzdanja. Takođe sam razumeo da smatraš da to ranije nije bilo tako, kao i da to stanje nema veze sa tvojom porodicom i prijateljima, jer kako kažeš, sa njima ostvaruješ dobre odnose, i od njih dobijaš adekvatnu podršku. Tvoja odluka da se obratiš psihoterapeutu, mi se čini veoma adekvatnom i odgovornom. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.
