Na putu do zaposlenja, plata je poslednja prepreka, ali interesi kandidata i poslodavaca se tu najčešće mimoilaze. Nezaposleni žele barem prosečnu zaradu dok firme uglavnom traže radnike koji su spremni na minimalnu početnu platu i postepeno napredovanje.
Petar Gojić, diplomirani ekonomista sa Savskog venca, već više od godinu dana traži posao. Kaže da je poslao CV na preko 100 konkursa, redovno obilazi sajmove zapošljavanja i preko svih koje zna pokušava da dođe do zaposlenja, ali ga je do sada samo jedna firma zvala na razgovor.
– Taj intervju je bio prijatan sve dok nismo stigli do pitanja plate. I pored nekoliko pokušaja da saznam koliko bi me plaćali, oni su tražili da sam predložim iznos. Rekao sam da bih bio zadovoljan sa 35 do 40 hiljada jer smatram da mi se sa manje ne bi isplatilo vreme i energija koju sam uložio u školovanje – kaže Petar i dodaje da mu ništa nisu javili i da je nakon nedelju dana pozvao firmu i saznao da su zaposlili nekog drugog.
Da je pitanje plate velika nepoznanica tvrdi i Milanka Stevanović, organizator Kluba za traženje posla pri Nacionalnoj službi za zapošljavanje.
– To je najdelikatnije pitanje i poslednje koje treba postaviti. Na obuci savetujemo da se informišu kolika je plata za tu poziciju u firmi ili u toj branši i da upotrebe svu moguću diplomatiju i izvuku od poslodavca da prvi predloži sumu. Takođe, onima koji nemaju radno iskustvo, a žele samo u velikim firmama da rade, predlažemo da u CV stave da su spremni da volontiraju i tako probaju da na mala vrata da dođu do šanse. Međutim, svakodnevno srećem nezaposlene sa nerealnim očekivanjima, koji iako nemaju ni dan radnog staža žele da im početna plata bude 50, 60 hiljada dinara – kaže ona.
Sa druge strane poslodavci od kandidata žele da na ovom pitanju saznaju koliko su zaista motivisani da rade upravo za njih i baš na tom radnom mestu za koje su se prijavili.
– Dogodi se da za početnu poziciji traže i do tri puta veću platu od propisane, čime pokazuju nezainteresovanost za dokazivanje. Posao dobijaju oni koji prednost daju učenju i razvoju u odnosu na zaradu, koja će svakako vremenom rasti – kaže Marko Cvetković iz Delta sporta.
I dalje primaju biografije
Sajam edukacije, praksi i poslova “Career Days” u organizaciji studentske organizacije “Aiesec” održan u hotelu “Kontinental”, je za dva dana privukao preko 10.000 nezaposlenih.
– Drugog dana sajma je dosta povećana posećenost i možemo reći da je ove godine više ljudi posetlo “Karier dejs” nego li prošle. Na štandovima 33 poslodavca predato je skoro tri hiljade radnih biografija, a nezaposlene pozivamo da do 28. aprila pošalju svoj CV na mejl koji će naći na sajtu sajma www.careerdays.rs. Na prošlom sajmu najveći broj kandidata je do radnog mesta došao u oblasti knjigovodstva, a firma “TMF” je zaposlila najviše učesnika sajma – saznajemo od Dalibora Vujovića iz PR tima sajma.
Za koliko biste novca radili?
Milica Kovačević (23) student farmacije
– Znam da je prosečna zarada u Srbiji oko 30.000, ali pošto ću biti diplomirani faramceut minimalna suma za koju bih radila je 60.000 dinara. Naravno posle godinu dana bih očekivala povišicu. Možda zvučim neskromno, ali milsim da jedan faramceut mora da bude doro plaćen.
Stevan Đurić (23) student
– Ne bih pristao da radim za manje od 45.000 dinara. Recimo da ispod toga ne bih mogao da pokrijem svoje osnovne potrebe. Ukoliko ne uspem da nađem posao koji će biti plaćen toliko ne preostaje mi ništa drugo nego da nađem posao negde u inostranstvu.
Aleksandrar Ležević (26) diplomirani tehnolog
– Očekujem početnu platu od 50 hiljada dinara, za posao u svojoj struci. Pre svega da bih mogao da pokrijem osnovne troškove, ali smatram da je bezobrazno, osobu sa diplomom fakuleta, plaćati i dinar manje.
Aleksandra Nestorović (25) student
– Radila bih za 30.000 dinara, ali samo za početak. Narvno, svesna sam da bi trebalo više, ali ovo je neka suma u odnosu na trenunto stanje u zemlji. Jedno su želje, a drugo mogućnosti. Ipak, ne bih večno radila za taj novac, odnosno očekivala bih povišicu za godinu dana.
Izvor: Press
