Dva miliona radno sposobnih ljudi nema nikakav posao, ali ni želju da ga nađe. Najčešći su razlozi “lične prirode”, ali i bolest, produženo školovanje.
Podaci do kojih je došao Republički zavod za statistiku pokazuju da se posla u bližoj budućnosti sasvim sigurno neće uhvatiti 1.355.159 žena i 898.134 muškaraca.
I dok sa jedne strane država oglašava alarm zbog deficita radnih mesta, s druge strane čak tri puta je više nezaposlenih koji uopšte ne žele posao od onih koji svoju šansu čekaju na birou.
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje kažu da je na njihovim spiskovima u junu bilo 746.848 prezimena, ali dodaju i da među njima svakako ima i onih koji zapravo ni ne traže posao već koriste svoje pravo na zdravstveno osiguranje, naknade, prevoz i slično. A koliko je takvih, ne usuđuju se da preciziraju.
Takvom se procenom više bavio Republički zavod za statistiku. U poslednjoj Anketi o radnoj snazi, koju je objavio ovaj zavod, stoji da je u Srbiji manje od 600.000 onih koji su “realno nezaposleni” i koji imaju želju da to promene.
Među njima je 259.440 žena. Iz istraživanja koje je uradio RZZS može se zaključiti i da je među 2.253.294 onih koji “ne rade i ne žele da rade” čak 47 odsto onih koji bi trebalo da su najproduktivniji, odnosno imaju između 35 i 55 godina.
A mada bi se, u prvi mah, moglo posumnjati da čitavoj armiji nezaposlenih u Srbiji novac nije dovoljno važan motiv, jasno je da ipak većina među njima nije finansijski obezbeđena. Odgovarajući na pitanje zašto ne traže zaposlenje, najčešći razlog je bio “lične prirode”.
Među neaktivnim stanovništvom je i visok procenat onih koji žive od tuđeg novca, školuju se ili služe vojni rok, kao i roditelji koji brinu o bolesnoj deci ili pak oni kojima sopstveno zdravlje ne dozvoljava da budu uposleni puno radno vreme.
Ipak, više od sedam odsto anketiranih je odgovorilo da su digli ruke od traženja posla zato što su izgubili svaku nadu u mogućnost da će ga i naći.
Radio ne radio, svejedno
Beograđani su, u odnosu na ostatak Srbije, uglavnom davali različita opravdanja za svoju nemotivisanost da se zaposle. Tako su Vojvođani i stanovnici centralne Srbije svoju nezaposlenost duplo češće objašnjavali ”zdravstvenim razlozima” i ”gubitkom nade” nego što su to činili Beograđani, dok su iz glavnog grada svoju naektivnost na tržištu rada uglavnom obrazlagali željom da se školuju ili time da žive od penzije.
Izvor:B92
