Pošto je preživeo silu alkohola što je popi u Jesen stiže, dunjo moja, Sava Lađarski se, poput neuništivog Majersa iz Noći veštica, vraća da ponovo okuša sreću. No, dramaturgija klatna u sizifovskom univerzumu Samardžićeve banatske sage, i u filmu Konji vrani pokazaće da se, čak ni trezan, ne može postati krojač svoje sudbine.
Nešto kao američki san, samo s obrnutom poentom
Kristina Đuković
Scenario: Đorđe Milosavljević, Tonči Matulić
Uloge: Milan Vasić, Kalina Kovačević, Ljubiša Samardžić, Milena Vasić-Ražnatović, Andrija Milošević, Slavko Štimac, Ivo Gregurović, Marta Uzelac
Žanr: drama
Trajanje: 100 min.
Proizvodnja: 2007.
U filmu Jesen stiže, dunjo moja Sava Lađarski je mahom trpilac radnje. Fantomsku ruku sudbine koja ga onomad gurnu u propast Lađarski u Konjima vranim udarnički pokreće: raskida truli brak s Gramfildovom, te s ocem neprežaljene Marije na zajam kupuje salaš koji će, osposobi li presahli bunar, iznići u poljoprivredno dobro i obećanje novog života za njega i ćerkicu mu Dunju.
Jesenji Banat, mračno i arhaično poprište Savine i Marijine neostvarive romanse, u Konjima vranim stidljivo poprima odlike društvene zajednice. Scenaristički tim Đorđe Milosavljević i Tonči Matulić pokušava da Savin slučaj ovog puta delimično opravda i kontekstualizuje u širu društvenu mapu posleratnog (I sv.r.) Banata. Što znači da determinisanost junaka čiji je tumač u Jeseni bila jedino čarobna kugla Milice Milše, u Konjima vranim prerasta u socijalnu determinisanost. Otuda dramski neuzbudljivo kontrastriranje dobrog malog čoveka i korumpirane sredine. Spram Savinog novosagrađenog gnezda, idealizovanog do bljutavosti, postavljen je svet zelenaša, prodanih duša i lokalnih kurioziteta.
Promeni s banatskog gotika na socijalnu skasku ide na ruku promena glavnog glumca. Umesto bajronovski afektivnog Baneta Trifunovića, u ulozi Lađarskog našao se Milan Vasić. Budući da je reč o novom filmskom licu, još dodatno upućenom na statično isijavanje smirenosti, dobrodušja i normalnosti, Vasić ostavlja utisak naturščika. Treba mu poželeti bolje uloge od ove.
Ako je Ljubiša Samardžić u Jesen stiže, dunjo moja manje obraćao pažnju na telo drame, makar ju je nadomestio silom nervnih završetaka, dok Konji vrani ne poseduju ni jedno ni drugo. Drama u vezi s kopanjem bunara kao potencijalni izvor napetosti (hoće li stići do vode, hoće li moći da vrate zajam) razvodnjena je u niz naturalističko-poetskih slika koje prosto ilustruju trud i rad vazda složnih junaka, s pauzama za zdrave obroke.
Čudno je, ali tokom gledanja Konja vranih gotovo da se javlja žal za ničim opravdanim dertom jesenjeg Lađarskog. Zabavniji je kad je pijan nego kad se upinje da komunicira sa zakonima prirode i društva.
