Studenti koji su po starom diplomirali na Filološkom fakultetu školovali se za zanimanje koje ne postoji.
Valentina Đorđević je diplomirani filolog opšte književnosti i teorije književnosti. U junu je završila studije i od tada bezuspešno traži posao, jer je, kako kaže, tek po odlasku u Nacionalni biro za zapošljavanje saznala da se školovala za zanimanje koje zapravo – ne postoji.
– Našeg zvanja uopšte nema na spisku postojećih, što znači da će nam biti ponuđeni različiti poslovi, ali da nijedan od tih angažmana ne uključuje mogućnost zaposlenja na neodređeno vreme. Imam malo dete, ali čak i da nije tako, jasno je šta znači redovan izvor prihoda. Neprekidno šaljem prijave za posao, ali nemam baš mnogo nade… Omogućeno nam je da polažemo diferencijalne ispite za bibliotekare, ali ne i ako bismo hteli da radimo kao predmetni nastavnici – priča nam Valentina Đorđević.
Ona je samo jedna od nekoliko stotina potpisnika peticije koja od 2003. godine „kruži” na relaciji Ministarstvo prosvete – Filološki fakultet – studenti diplomirani po starom (dakle pre Bolonje), a odskoro je čak i na Fejsbuku formirana grupa na ovu temu.
Među stotinak iskustava iz prakse, tipičan je primer filologa koji je četiri godine radio u jednoj vojvođanskoj gimnaziji i sa svojim đacima osvojio tridesetak nagrada.
Na njegovo radno mesto nedavno je primljen kolega koji je završio srpsku književnost, iako je peticiju za njegov ostanak potpisalo 300 učenika i roditelja. „Opšti filolog” čije zanimanje ne postoji sada radi kao školski bibliotekar.
Nekadašnji studenti Filološkog fakulteta u Beogradu kažu da je, s obzirom na reformu, ovo dobar trenutak da im Ministarstvo prosvete izađe u susret i dopuni Pravilnike o vrsti stručne spreme nastavnika u osnovnoj i srednjoj školi tako što će da stavi ovo zvanje na spisak onih koja su predviđena za izvođenje predmetne nastave. To bi ujedno opravdalo i činjenicu da se svake godine iz budžeta finansiraju studije određenog broja studenata ove studijske grupe, jer, kako kažu, u najmanju ruku je neobično da jedna država ulaže novac u visoko obrazovanje ljudi za koje u okviru sopstvenog sistema nije uspela da pronađe adekvatnu primenu.
Savetnica dekana beogradskog Filološkog fakulteta Jasmina Nikolić, inače i jedan od koordinatora za reformu studijskih programa kaže da su tu dva problema – jedno je pitanje zvanja, za koje je nadležan Nacionalni prosvetni savet za visoko obrazovanje, a drugo je pitanje za Ministarstvo prosvete koje propisuje potreban fond časova za nastavnike.
– Oni koji upisuju znaju da ne mogu u nastavu i ja kad sam upisivala znala sam da to nije nastavna grupa. Opšta književnost je opšta književnost, to je kao kad bi neko ko upisuje španski posle mislio da može da predaje engleski – kaže Nikolić, koja je i asistentkinja na španskoj književnosti.
Po njenom viđenju, ovde je rešenje problema ili da ministarstvo smanji fond časova potreban za nastavnike srpskog jezika i književnosti ili da opšta književnost promeni svoj studijski program koji nije inicijalno ni namenjen da bude nastavni.
Kada je reč o onima koji upisuju „po Bolonji”, sagovornica ukazuje da je program drastično reformisan i da je kao takav dobio akreditaciju, kao i da su zvanja u skladu sa onim što propisuje Nacionalni savet.
– Mi imao listu zvanja koju je na predlog fakulteta i Konferencije univerziteta Srbije doneo Nacionalni savet. Ona je objavljenu u „Službenom glasniku” i na osnovu nje se daje akreditacija. To je po novom. Ta veza između starog i novog jeste praktičan problem i nije ga lako razrešiti – kaže za naš list profesor dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta, podsećajući da je upravo pri kraju izrada nacionalnog okvira kvalifikacija, koji bi trebalo da reši ovakve slučajeve.
– Problem je što nije jasno definisano ko taj okvir kvalifikacija treba da usvoji, ministarstvo, vlada…, pa je Nacionalni savet, shvatajući koliko je to važno, odlučio da taj posao sam završi – objašnjava prof Stanković.
Izvor: Politika
