Univerzitet Bundesvera u Minhenu i nije u Minhenu već u Nojbibergu, nedaleko od bavarske prestonice sa 14.500 stanovnika, dve velike samoposluge, i jedan kontrolni punkt sa rampom i kućicom u kojoj sede vojnici-portiri. Ne liči baš na univerzitetski centar sa parkom i sladoledžinicama. Zemljišni posed vojnog univerziteta omeđen je metalnom ogradom. Iza nje je 158 profesora koji se uz pomoć 400 naučnih saradnika staraju o 4.000 studenata. Ovaj fakultet ima ženskog dekana: Merit Nihus, koja je na toj funkciji od 2005. godine, a ima i kancelariju za strance.
Odnedavno mogu da studiraju i civili
Mnogi se upisuju preko programa za studentsku razmenu ili sporazuma o partnerstvu sa drugim fakultetima, tako da ova ustanova tokom godine ugosti oko 170 stranih studenata iz svih delova sveta, među kojima je obično oko 100 civila.
Jedan od studenata zove se Ismail Oke Drisu i dolazi iz Benina u zapadnoj Africi. Srećemo ga u čitaonici gde sedi ne baš vojnički pravo, a nosi i civilnu odeću za razliku od januara 1999, kada je kao mladi poručnik avionom prvi put doleteo u Evropu i našao se – usred nemačke zime.
„Prvi put sam došao u Nemačku i sve je bilo belo. Pitao sam se: kako ovde mogu da žive ovako – u ledu? Tako nešto sam ranije video samo na televiziji. Život kao u frižideru – i to treba da je normalno?“
Ismail je dobio stipendiju za studije građevine. O Nemačkoj nije znao ništa, osim što je znao da iz te zemlje dolaze prvaci sveta u fudbalu.
„Primetio sam da su ljudi različiti. U početku mi je bilo dosta teško. Osećao sam se kao da sam sateran u ćošak. Imao sam i dobrih i loših iskustava“.
Tada nije bilo kancelarije za strance
Ali i sada ima problema u sporazumevanju. Osoblje govori samo engleski i to ne baš preterano dobro, tako da došljaci treba da relativno dobro vladaju nemačkim jezikom. To je jedan od najvećih početnih problema. Drugi problem je integracija, jer se stranci ovde odjednom nađu među stotinama nemačkih studenata koji se mahom međusobno poznaju. Naravno, važnu ulogu imaju i finansijski problemi.
Ismail se u međuvremenu lepo uklopio u studentsku svakodnevicu. Dan počinje kafom u menzi, nastavlja se predavanjima, pa ručkom, pa opet predavanjima do 16 sati.
„Kada ovde diplomiram, vratiću se kući i, nadam se, tamo sarađivati sa nemačkim službama za razvojnu pomoć – na projektima navodnjavanja“.
