Studije jesu reformisane, ali su i dalje preopterećene velikim brojem ispita. Finansijska pomoć neophodna za reformu nije dovoljna. Mnogo mladih i dalje napušta studije pre nego što dođe do diplome, a fakulteti gledaju pre svega sopstvene prostorne i kadrovske mogućnosti, a ne obrazovne ciljeve i potrebe tržišta… Prava mobilnost studenata i profesora još nije zaživela, a mora da se unapredi i sistem upoređivanja i priznavanja diploma među univerzitetima.
Ovo su samo neke od teškoća sa kojima se suočavaju zemlje u toku bolonjskog procesa, prema viđenju Hansa Petera Libinga, rektora Univerziteta Hohenhajm u Nemačkoj, inače stručnjaka za region Balkana. On je bio jedan od učesnika trodnevnog svetskog samita rektora univerziteta, koji je juče završen u Beogradu.
Šjur Bergan (Savet Evrope), član „Bolonja folov ap grupe”, ocenjuje da je uprkos svim poteškoćama ovo uspeh, jer se u ovom trenutku čak 46 zemalja kreće u pravcu zajedničkog evropskog prostora 2010. godine.
– Pređen je jako daleki put, ako se pogleda da su na početku čitave priče 1998. godine na Sorboni bile samo četiri zemlje, a da je već naredne godine u Bolonji ovu ideju podržalo 29 zemalja – kaže Bergan i podseća da je zajednički motiv za pokretanje reforme ležao u činjenici da studenti predugo studiraju:
„Uspeli smo da se proces proširi i da se veći deo visokog obrazovanja u Evropi reformiše. Važan momenat je i mobilnost studenata i profesora, što znam da je vama teško da shvatite zbog viza, ali i o tome se živo raspravlja”.
Govoreći o standardima u obrazovanju, on je pojasnio da se uvek moraju gledati sve okolnosti u kojima funkcioniše jedan obrazovni sistem, navodeći primer univerziteta koji možda ne daje najkvalitetnije diplome, odnosno stručnjake, ali koji je jedini u određenom regionu i kao takav predstavlja jedinu mogućnost da mladi steknu visoko obrazovanje.
Na naše pitanje da li je upoznat sa činjenicom da se u Srbiji deo akademske javnosti protivi Bolonjskom procesu, on odgovara da je, gledajući na nivou Evrope, otpor akademske javnosti u nekim zemljama manji, u nekim veći, ali da se najveći deo akademskih zajednica identifikuje sa ciljevima Bolonje. Po njegovom mišljenju, osnovni problem u ovom procesu trenutno su zakonski okviri, koji se moraju završiti, a potom dolazi na red praksa.
– Nijedna zemlja u Evropi ne može sebi da dozvoli da bude van ovog procesa. Bolonja jeste model, ali nije isklesan u kamenu. Nikada ne možemo biti potpuno zadovoljni. Kada je u pitanju vaša zemlja, sa nizom specifičnosti i jednim teškim periodom iza sebe, ja sam oprezni optimista i mislim da su pred vama dobre mogućnosti – istakao je Šjur Bergan.
Prof. dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, ne voli izraz Bolonjski proces i kaže da nam reforma visokog obrazovanja nije nametnuta, već da je rezultat naše potrebe. On je zadovoljan četvorkom koju smo dobili za sprovođenje Bolonje na univerzitetima u Srbiji i tvrdi da je ta ocena realna.
On podseća da je u Srbiji akreditacija počela 2007. godine i da u ovom procesu učestvuje sedam državnih univerziteta sa 85 fakulteta, šest privatnih univerziteta (43 fakulteta) i 80 visokih škola. Po njegovom mišljenju, mi smo našli dobru meru i kada su u pitanju više škole, „jer nije reč o tome da se neko kazni, već da se poboljša kvalitet”.
Prof. Stanković očekuje da će izmene postojećeg Zakona o visokom obrazovanju, koje su po njegovoj oceni „samo ispravljanje nekih manjih kontradikcija”, biti usvojene u parlamentu u septembru.
Izvor:Politika
