Fondacija „Borislav Pekić” jedina je institucija u Srbiji koja dodeljuje stipendije piscima za roman u nastajanju, na osnovu sinopsisa kojim pisci predstavljaju svoje delo, koje tek treba da bude uobličeno u roman, pripovetku, novelu, dramu ili esej. Fond „Borislav Pekić” formiran je 1992. godine, na inicijativu Ljiljane Pekić, supruge našeg proslavljenog pisca, i dosad je stipendirao preko 30 pisaca i njihovih rukopisa. Prema rečima Gojka Božovića, urednika Anala Borislava Pekića, pored organizovanja skupova, simpozijuma i izložbi, štampanja neobjavljenih Pekićevih dela i objavljivanja Pekićevih Anala (poslednji broj je nedavno izašao), svake godine dodeljuju se dve stipendije talentovanim piscima mlađe generacije.
Novčani iznos stipendije varira zavisno od trenutnih mogućnosti, jer je fond neprofitna organizacija koja zavisi od donatora i angažmana Ljiljane Pekić, tako da „pekićevci” dobijaju između 500 i 1.000 evra po stipendiji, kao i nepobitan ugled koji piscu ova nagrada donosi. Prva stipendija koja je dodeljena 1993. godine iznosila je 200 maraka, što je za tadašnje prilike bila velika svota.
– Kandidati podnose sinopsis u kojem potanko opisuju temu, svoju poetiku, postupak i kompoziciju budućeg dela, kao i bibliografiju. Na osnovu toga, stručni žiri procenjuje dva najbolja kandidata, a zatim se 2. jula dodeljuju stipendije, na dan Pekićeve smrti. Do sada je granica starosti pisca koji može da se prijavi bila 1965. godište, a razmišljamo da od ove godine stipendiramo one koji su rođeni 1968. godine pa naviše – kaže Gojko Božović.
Među dosadašnjim stipendistima, našli su se Vladislav Bajac i Svetislav Basara, koji su bili prvi dobitnici 1993. godine, zatim Jasmina Lukić, Vule Žurić, Sreten Ugričić, Zoran Ćirić, Srđan Tešin, Nikola Malović, Mileta Prodanović, Ljubica Arsić, Laslo Blašković, Drago Tekanović, Saša Obradović, Igor Marojević i drugi. Fond „Borislav Pekić” ukazuje veliko poverenje piscima time što ih vremenski ne ograničava da završe svoje delo, koje je prilikom dodele stipendije još u povoju.
– Najveći broj rukopisa je dosad objavljen, a i poslednji dobitnici objavljuju delove rukopisa u časopisima, tako da do sada nije bilo problema. Ne postoje predviđene sankcije za kašnjenje, jer nema ni vremenskog roka. Žiri pažljivo čita sve rukopise i na osnovu predočene biografije procenjuje književni potencijal i mogućnost realizacije – objašnjava Božović.
Božović kaže da u Evropi postoje razne vrste podrške piscima, a jedna od dugovečnijih praksi je i postojanje kuće pisaca. To je mesto na kojem se okupljaju pisci iz raznih zemalja i dobijaju odlične, plaćene uslove za rad. U kućama najčešće provode od jednog do tri meseca.
– Kuće pisaca postoje u Italiji, Austriji, Holandiji, svim skandinavskim zemljama. Država smatra da je to prestižna institucija, a ne previše skupa i može da bude finansirana iz republičkog ili lokalnog budžeta. Posebna pažnja posvećena je gostovanju stranih pisaca. Osim što dolazi do komunikacije sa kolegama, pisci dobijaju mogućnost da upoznaju strane izdavače i literarne agente, koji su sve popularniji vid promovisanja pisaca – kaže Božović.
U Srbiji, prema rečima našeg sagovornika, postoje dve književne kolonije, u Čortanovcima i u Sićevu kod Niša, koje u septembru okupljaju pisce u trajanju od sedam dana. Međutim, iako je to odlična inicijativa, ona ne može da bude zamena za kuću pisaca koji predstavljaju svojevrsni izvor kulture, zaključuje Božović.
Izvor: Politika
