Helsinški odbor za ljudska prava Sonje Biserko objavio spisak 57 „nacionalističkih“ profesora i naučnih saradnika sa Beogradskog univerziteta koji moraju biti pozvani na „odgovornost za svoje delovanje“, a njihovi radovi „cenzurisani“. Knjiga „Samoizolacija: realnost ili cilj“ (Beograd, 2008) predstavlja godišnji izveštaj Helsinškog odbora za ljudska prava, na 526 strana, o stanju ljudskih prava u Srbiji 2007. godine. U izveštaju se, odmah na početku, kaže da je „srpski nacionalizam devastirao društveno tkivo nacije i gotovo uništio potencijal zemlje za demokratsku tranziciju“ (str. 9). Integrisanje Srbije u EU i NATO dovedeno je u pitanje. Srbi se, i posle „Bljeska“, „Oluje“, „Milosrdnog anđela“, nezavisnosti Crne Gore i Kosova, još uvek „ne predaju“, piše između ostalog, u „Novoj srpskoj političkoj misli“, čije delove objavljujemo.
U knjizi se (str. 78-81) sa nostalgijom podseća na čistku Pravnog fakulteta od „srpskih nacionalista“ nakon 1972. godine. Tada je, da podsetimo, u zatvor oteran dr Mihailo Đurić, a iz nastave su udaljeni dr Kosta Čavoški, dr Andrija Gams, dr Stevan Vračar, dr Vojislav Koštunica, dr Aleksandar Stojanović, dr Stevan Đorđević i dr Danilo Basta.
Kao prvo ime „zdravih snaga“ sa Pravnog fakulteta, koje su se te 1972. obračunale sa srpskim nacionalizmom, navodi se dr Vojin Dimitrijević (81). Nažalost, misle autori ovog izveštaja, ta čistka nije bila dovoljno radikalna, jer se „srpski nacionalizam“ obnovio u još većem stepenu. Iako ova nova grupa „srpskih nacionalista“ obuhvata gotovo polovinu nastavnika na fakultetu, od kojih su neki čak u ličnom ili stručnom sukobu, za autore ovog izveštaja „nema dileme da su članovi grupe ideološki istomišljenici“ (87). Zato valjda, bez obzira na sve nijanse, članove grupe treba tretirati jednako i izložiti ih jednakom postupku „lustracije“.
Sve optužbe iz Srbije da Hrvatska sistematski onemogućava povratak srpskih izbeglica u Krajinu jesu samo nacionalističko klevetanje jedne razvijene evropske države. „Kada je reč o izbeglicama, Srbija je od samog početka opstruisala povratak (u Hrvatsku – A. S) i ta tema je isključivo u funkciji ucene Hrvatske“ (485). Dakle, za to što se Srbi ne vraćaju u Krajinu odgovorna je Srbija, koja na taj način „ucenjuje Hrvatsku“ (?!). Kada je reč o suđenjima za ratne zločine, hrvatsko pravosuđe to odlično radi, dok, naprotiv, srpsko sudstvo opstruira i zataškava zločine. „Nacionalna suđenja su jako važna i nesumnjivo je na tom planu učinjen napredak, ali su i ona još uvek u senci relativizacije vlastite odgovornosti. To se odnosi prvenstveno na suđenja koja se odvijaju u Srbiji i na opstrukcije sa kojima se ona suočavaju“ (486). Srpski intelektualci, kaže se na istom mestu, zloupotrebljavaju neke pojave u Hrvatskoj kako bi doveli u pitanje demokratsku i „europsku“ hrvatsku državu. Tako su, recimo, srpski profesori, akademici oko SANU i velikodostojnici SPC zloupotrebili „koncert pevača Marka Petrovića Tompsona“ (493).
Ali ova knjiga-izveštaj je osobena po više stvari. Prvo, ona je obuhvatila sve negativne stereotipe o Srbima, sve najgore antisrpske optužbe i sve maksimalističke antisrpske zahteve. Povrh svega, ona je napisana i nekakvim novim, poluhrvatskim jezikom (koji valjda treba da postane novi književni standard „denacifikovane“ Srbije). Knjiga sadrži i dva antisrpska „novuma“, koja do sada nismo imali prilike da susretnemo u „drugosrbijanskoj“ propagandi.
Prvi je direktan zahtev da se promeni srpski nacionalni identitet tako što će se izvršiti čistka Univerziteta, medija i kulture od „nepodobne“ inteligencije. Zahtev za cenzurom univerzitetskih predavanja i univerzitetskih udžbenika zlokobna je najava pravog totalitarizma. Takvu vrstu nasrtaja na elementarne akademske slobode mogu izvesti samo okupaciona sila ili marionetski režim. Izgleda da neko u „drugoj Srbiji“ misli da je bar jedan od ovih uslova na najboljem putu da bude ispunjen. Novost je i naslovna strana knjige. Na njoj je po prvi put u srpskoj javnosti Srbija prikazana u granicama bez Kosova. Štaviše, Srbija je na toj slici ledena santa koja, usamljena, pluta u moru, topi se i raspada. Komad koji predstavlja Kosovo već je odvaljen. Koji komad je, po planovima Helsinškog odbora i njegovih pokrovitelja, sledeći na redu? Vojvodina? „Sandžak“? „Preševska dolina“? „Vlaška krajina“? I koliko će još trebati vremena da se ta usamljena ploča svede na meru koja bi zadovoljila Sonju Biserko i njene „europske“ prijatelje?
Za sve krivi srpsku elitu
Za sve je kriva, naravno, srpska intelektualna elita. Ona širi požar srpskog nacionalizma na okolne mirne, demokratske, „europske“ i multikulturne zemlje, koje predvode njihove napredne, „europske“, demokratske i multikulturne elite.
Sonjin spisak problematičnih
Spisak „problematičnih“ profesora, napravljen u ovom izveštaju, predvode predavači sa Pravnog fakulteta. Taj fakultet je, prema Helsinškom odboru, „najznačajnije akademsko uporište srpskog nacionalističkog projekta“ (66). Srpski nacionalisti i članovi „antihaškog lobija“ poimenice su: dr Ljubiša Lazarević, dr Dragutin Šoškić, dr Miodrag Orlić, dr Budimir Košutić, dr Slobodan Marković, dr Slobodan Panov, Balša Kašćelan, dr Ratko Marković, dr Mirjana Stefanovski, dr Zagorka Jekić, dr Đorđe Lazin, dr Branko Rakić, dr Stevan Đorđević, dr Jugoslav Stanković, dr Saša Bovan, dr Milena Polojac, dr Miroslav Milošević, mr Goran Ilić, dr Žika Bujuklić, Dejan Đurđević, Bojan Milisavljević, dr Vladimir Stojiljković, dr Oliver Antić, dr Obrad Stanojević, dr Gordana Pavićević-Vukašinović, dr Zlatija Đukić-Veljović, Vladan Petrov, Aleksandar Gajić, dr Vera Čučković, mr Miodrag Jovanović, dr Olivera Vučić, dr Mirko Vasiljević, dr Borivoje Šunderić, dr Ranko Keča, dr Vlajko Brajić, mr Marko Đurđević, dr Đorđe Ignjatović, mr Zoran Mirković, dr Vladan Jončić, dr Nebojša Jovanović, dr Milan Škulić, mr Nataša Delić, Nenad Tešić, dr Vladimir Milić, dr Aleksandar Jakšić, dr Miodrag Simić, dr Zoran Stanojević i dr Kosta Čavoški (neki sa ovog spiska su već odavno mrtvi, ili u penziji, ali svejedno, očigledno da zbog nečega i dalje smetaju).
Sa Filozofskog fakulteta na spisku nepodobnih profesora našli su se dr Slobodan Antonić i mr Đorđe Vukadinović, sa Fakulteta političkih nauka dr Mirjana Vasović, dr Slobodan Samardžić, i dr Radmila Nakarada, a sa Instituta za evropske studije dr Miša Đurković.
Na spisku su i penzionisani profesori, koji su još uvek aktivni u javnosti, kao što su dr Svetozar Stojanović, dr Vladeta Jerotić, dr Vasilije Krestić.
U popisu nacionalističkih intelektualaca stoje i imena književnika kao što su Momo Kapor, Dobrica Ćosić, Brana Crnčević, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić, zatim slikari Miloš Šobajić i Ljuba Popović, pa režiser Emir Kusturica, sportista Dušan Savić, kao i novinari Slobodan Reljić (NIN), Zoran Ćirjaković (NIN), Bogdan Tirnanić (NIN), Ljiljana Smajlović (Politika) Svetlana Vasović-Mekina (Politika) itd.
Neobični jezik
Inače, ovo zahtevano obezglavljenje srpske nacionalne elite napisano je veoma neobičnim jezikom. Tu nalazimo reči kao što su „jugoslavenski“ (10), „Europa“ (11), „promicanje“ (u smislu propagiranja; 18), „razina“ (79) „uboistvo“ (baš tako napisano, čistim „korjenskim“ pravopisom; 100), itd. Zanimljivo je, takođe, da izveštaj sadrži i pravi panegirik Hrvatskoj i njenoj politici. Tako se kaže da „u odnosima na relaciji Beograd-Zagreb hrvatska strana pokazuje veću toleranciju i strpljenje“ (479). To je zato što, dok u Srbiji nema čak ni osnovnih pretpostavki za „demokratsku tranziciju“ (17), Hrvatska je već ušla u red „konsolidovanih evropskih demokratija“ (480). „Evropsko opredeljenje Hrvatske (za razliku od Srbije, gde su svaki novi izbori i dalje presudni za eventualni evropski put zemlje), više ne dovodi u pitanje izbor bilo SDP ili HDZ kao vodeće stranke u vladi“ (482).
Piše: Slobodan Antonić (Nova srpska politička misao
Izvor: Glas javnosti
