Kada se spomenu izbori, znam da će mnogi, a naročito mladi, samo odmahnuti rukom i sa izrazom gađenja, kazati: „E, nemoj da me smaraš tim glupostima.“ Dobar deo mladih ne namerava da izađe na izbore. Zašto? Koji su tipični razlozi?
Evo nekih karakterističnih odgovora: „Razočarana sam političarima
koji sve obećavaju, a onda ne urade ništa“; „Ne verujem nikome, svi
političari lažu i obmanjuju narod zarad svojih privilegija i ličnog
dobitka“; „Ne verujem da ćemo izborima bilo šta promeniti nabolje“. Kao
rezultat razočarenja u promene koje nisu donele pravdu, bolji standard
i viši kvalitet života, javlja se osećanje beznađa i bespomoćnosti,
koje onda dovodi do apatije, gađenja i političke apstinencije. Naročito
mladi ne vide perspektivu u društvu koje ne brine o njima, gde se ne ceni
znanje, gde nema nade za pošteno bavljenje poslom, za napredovanje i tako
dalje.
„Pošto neću, dakle, nekome od ovih, koristoljubivih, vlastoljubivih
i korumpiranih da pomognem da dođe na vlast, neću ni izaći na izbore
i tako ću ih kazniti“, razmišlja apstinent. Izgleda logično. Ali, da li je
to baš tako?
Koje su stvarne posledice političke apstinencije? Da li su tako zbilja
kažnjeni oni koje apstinenti, svesno ili ne, žele da kazne? Neće biti
baš tako, stvari su mnogo složenije.
Ako mi ne glasamo, onda će neki drugi koji uvek i sasvim sigurno
glasaju – dobiti mnogo veći značaj. Svojim uzdržavanjem mi kao da smo
im poklonili svoje glasove. Ukoliko npr. polovina biračkog tela ne
izađe, druga polovina ima duplo veću političku težinu, odnosno svaki
njihov glas vredi dvostruko! Velika apstinencija birača građanske,
proevropske i prodemokratske orijentacije, koji su „zgađeni prljavom
politikom“ upravo tim svojim činom odustajanja od glasanja, i
nehotice, paradoksalno, omogućava baš ono što ne želi – da „prljavi“,
beskrupulozni i primitivni političari budu na vlasti.
Ako velika većina građana nije zainteresovana da učestvuje u
politici, onda zainteresovana, militantna i dobro organizovana
manjina dobija ogromnu i često nekontrolisanu vlast da upravlja našim
sudbinama. Istorija svedoči da diktatura najbolje uspeva tamo gde su
ljudi nezainteresovani za politiku. Posledice masovne političke
apstinencije su veoma opasne, pogubne za mlado demokratsko društvo.
Zato hajde da još jednom, dok još nije kasno, dobro razmislimo: da li
vredi izaći na izbore?
Činjenica je da su gotovo svi političari vlastoljubivi i da su
skloni obmanjivanju. Svi lažu, ali ne podjednako. I tu je „kvaka“. Mi
na izborima ne biramo idealne političire (poštene, iskrene itd.),
već samo najbolje od postojećih. Nije, dakle, svejedno ko će biti na
vlasti: oni koji se, uz posrtanja, bore za demokratsko, uljudno društvo
i pravnu državu ili oni koji koče promene i nastoje da nas vrate u ono
staro, zatvoreno, nedemokratsko, siromašno i izolovano društvo i
policijsku državu. Štaviše, ako se i mi uključimo u proces glasanja,
mi počinjemo da postavljamo pravila igre i podižemo nivo političke
kulture.
Još nešto važno valja imati u vidu: mi ne biramo između ovog
sadašnjeg društvenog stanja i društva blagostanja, već nastojimo da
svojim glasom popravimo postojeće što više je moguće, da učinimo
makar i mali korak napred.
A bolji su, nesumnjivo, i mali pomaci u napred, nego sunovrat u nazad
u bedu, izolaciju i nesigurnost. Ti koraci nas približavaju društvu u
kakvom želimo da živimo
Moj glas je tek jedan od nekoliko miliona i možda ne vredi mnogo, ali to je
jedini moj politički kapital i meni je važan. Zato ću svakako izaći na izbo-
re, ali ću prethodno razmisliti ko zaslužuje da mu dam moj dragoceni glas.
Čini mi se da nam je svima dosta bilo primitivizma, beznađa, strepnje, bri-
ge i straha. Vreme je za nadu, vreme je „za rode“, za demokratiju, za kulturu,
vreme je za pobedu normalnog života u Srbiji.
Ovo su izbori u ime života i u ime budućnosti.
Ko to ne shvati i ne izađe na izbore zbog toga što se demokratske promene ne
odvijaju dovoljno brzo i što je ljut što svi oni koji su Srbiju i sve nas odveli
u propast nisu na sudu ili u zatvoru, taj i nehotice pomaže upravo onima
koji će izaći na izbore da glasaju za povratak Srbije unazad, u devedesete
godine, u izolaciju i koji hoće da rehabilituju zločince i vrate ih na vlast!
Prof. Dr Žarko Trebješanin
