Književnost se nudi čitaocu, ne tražeći ništa zauzvrat, kaže Vladislava Gordić Petković. Vladislava Gordić Petković, profesor engleske i američke književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, književni teoretičar i kritičar, publicista i prevodilac, nedavno je dobila nagradu biblioteke „Svetozar Marković” iz Zaječara, za knjigu „Književnost i svakodnevica”.
Ovu knjigu zaječarska biblioteka objavila je u svojoj renomiranoj ediciji „Istok – Zapad” koja je namenjena savremenoj domaćoj književnosti svih žanrova. „Književnost i svakodnevica” sastoji se od 49 eseja koji su posvećeni najrazličitijim stvaraocima, i njihovim književnim opusima, a objavljivani su u stalnoj rubrici „Književnost i svakodnevica” na stranicama Kulture našeg lista, a zatim u Kulturnom dodatku.
Ove godine Vladislava Gordić Petković objavila je knjigu sabranih eseja „Na ženskom kontinentu” (Dnevnik, novine i časopisi), i knjigu „Virtuelna književnost II” (Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”), sačinjenu od tekstova koji su u toku tri godine objavljivani u listu „Danas”.
Kako ste, pišući svakodnevno za „Politiku”, književnost prilagodili svakodnevici?
Svi autori o kojima sam pisala prikazivali su svakodnevni život na specifičan način. „Kenterberijske priče” Džefrija Čosera kroz portrete i priče hodočasnika predočavaju kulturne obrasce nama tako dalekog Srednjeg veka. Odatle stižemo do Vilijama Gibsona, tvorca pojma „virtuelna realnost” i ideje „matriksa” – dimenzije u kojoj se ljudska egzistencija relativizuje i telo meša sa mašinom. Međutim, Gibson o kojem pišem više nije sajber-kulturni mag već autor uronjen u terorističke pretnje našeg vremena, zagrcnut nad egzistencijalnom nesigurnošću sveta u kojem caruju zavere. Tekst o Gibsonu zove se „Hadži Matriks” da bi se ironično potcrtao paradoks da naše putovanje kroz opasnosti terorizma i obećanje tehnologije ipak jeste neka vrsta hodočašća, ma kako bilo drugačije od Čoserovog.
Može li svakodnevica da objasni književnost, i obrnuto, budući da ste jednom rekli da književnost može da postavi hiljadu pitanja, ali ne sme da pruži ni jedan odgovor?
Književnost nam pokazuje da živimo u svetu znakova koji se daju svakojako tumačiti, ali da je upravo tumačenje početak sazrevanja i izvor uživanja. Postoji jedna matrica koju punimo drugačijim sadržajima. Frensis Bejkon kaže da je razgovor polje kojim šetamo, a ne put koji vodi nečijoj kući. Kad bi književnost imala zadatak da čitaoca odvede na tačno određeno mesto, da usmerava i komanduje, bila bi lišena svega drugog. Književnost se nudi čitaocu, ne tražeći ništa zauzvrat – čak ni tumačenje. Ona živi od neprestanog iznenađivanja u jeziku i priči; ona zadaje zagonetke i mistifikuje sve ono što je obično, kako bi nam omogućila da stvarnost sagledamo iz druge perspektive.
Da li ste nekom piscu poklonili više pažnje?
U knjizi „Književnost i svakodnevica” čak tri teksta su posvećena Harukiju Murakamiju. Taj „emotivni prestup” može se i racionalno opravdati. Murakami stvara u jednom intrigantnom i inspirativnom kulturnom hibridu, u sopstvenoj matrici vrednosti – japansko nasleđe on stapa sa angloameričkim literarnim uzorima. Ono što neki s podsmehom zovu „kombinacija sušija i hamburgera” zapravo je hrabra kreativna sinteza na koju se odvaži malo njih, a koja nas može naučiti mnogo čemu, duhovnoj širini i toleranciji naročito. Murakamijeva proza otključava vrata jednog začudnog, imaginarnog sveta, pokazujući da je u praksi čitanja mnogo teže prepoznati pravo pitanje nego otkriti pravi odgovor. Nijedan veliki pisac ne nudi odgovor na pitanje kako živeti, a svako od njih nas je naterao da to pitanje sebi postavimo na drugačiji način. Drugačije to pitanje postavljate kada čitate Murakamija, Čosera ili Itala Kalvina, ali sva trojica govore o životu i iskustvu običnog čoveka na samosvojan način.
Čitajući „može da se proživi hiljadu života”. Kako je to sa drugim medijima?
Živimo u napetoj koegzistenciji medija, i teško je reći da li je ta koegzistencija miroljubiva ili agresivna. Televizija nije obesmislila knjigu, internet nije iskorenio ni štampu ni vizuelne medije, pa se pred nama uspostavlja sve više različitih medijskih trasa i moramo da „trčimo više trka istovremeno”. Postavlja se pitanje kako sve to izdržati, kako odgovoriti tom višku izazova, jer ste prinuđeni da opstajete i u realnom i u virtuelnom. Međutim, čitanje je i dalje intimni ritual, opstaje upravo kao posvećenost (u) samoći, jer ta samoća je adekvatan, čak neophodan, pandan imperativu komunikacije koju postavljaju mejl, čet i blog.
Kako danas Šekspir ili Beket žive na internetu?
U mojoj knjizi „Na ženskom kontinentu” Šekspir je opsesivno prisutan, čak i u esejima koji govore o Feminom pomodarstvu, oproštaju Banović Strahinje, rodnim konfliktima u prozi Emili Bronte – jer, Mihizov „Banović Strahinja” i jeste inverzija „Otela”, a „Orkanski visovi” viktorijanska parabola o samoljubivosti i patnji kralja Lira. Šekspir postavlja pitanja o ljubavi, vlasti, smrti, želji, pitanja koja su aktuelna oduvek i zauvek. Ponekad se zaboravlja koliko ovaj pisac, kojeg smatramo tradicijom, upravo tradiciju sagledava u oštrom, polemičkom svetlu, pitajući o njenom smislu i kroz Hamleta i kroz Falstafa. Šekspirovo delo, prolazeći kroz pozorišna i filmska tumačenja, pa i kroz eksperiment u elektronskoj formi kao što je čet predstava u kojoj je „Hamlet” srezan na osamdesetak stihova, uvek postavlja pitanja egzistencije ili emocije, pitanja straha od smrti i želje za životom.
Izvor: Politika
