Pravni fakultet prva je visokoškolska ustanova iz grupacije društvenih nauka na Univerzitetu u Beogradu koja je podnela zahtev za akreditaciju. Od predstojeće provere ispunjenosti uslova za rad, kako državnih, tako i privatnih obrazovnih institucija, Pravni fakultet očekuje da će samo oni koji su kvalitetni i dobiti dozvolu za rad.
U razgovoru za "Novosti" prof. dr Mirko Vasiljević, dekan Pravnog fakulteta, ističe da su neki propisani kriterijumi Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje neprecizno definisani i da ne odgovaraju realnom stanju.
– Dobra je stvar što će akreditacija biti sprovedena, makar i sa nedefinisanim standardima. Neki već definisani standardi, fudbalskim jezikom rečeno, menjali su se u 89. minutu utakmice, kako bi bili prilagođeni novom softveru koji je napravljen za akreditaciju. Međutim, nismo iskoristili pravo na produženje roka koji je ostavljen zato što neki fakulteti nisu pripremljeni.
Imate veliki broj studenata, da li ispunjavate kriterujum da se moraju obezbediti dva kvadratna metra po studentu?
– Tu nemamo problema, ali je problematičan standard za časove nastavnika, koji ne može da pređe 12 časova nedeljno. Onako kako oni tumače broj časova, u zavisnosti od broja studenata, mislim da je u ozbiljnom sukobu sa realnošću. To je fikcija koja ne postoji.
Standard je 300 studenata po jednom predavanju, a pošto nam je Vlada dala upisnu kvotu za 100 studenata veću od onoga što smo tražili, to čini još jednu nepotpunu grupu za predavanja. Sve to podiže fond časova.
Da li je to problem samo na prvoj godini?
– Ne, problem je što se taj broj studenata gura do pete godine. Tako, recimo, na četvrtoj godini moramo imati isto šest grupa po 300 studenata, a zapravo imamo 600 diplomiranih godišnje. To ne odgovara realnosti, da na svakoj godini imamo po 1.600 studenata.
Predložio sam, malo karikaturalno, da ukinemo ispite, jer 1.600 upisanih i isto toliko na završnoj godini, u stvari, znači da niko ne pada na ispitu. To je nerealno i takođe je fikcija.
Šta očekujete od akreditacije?
– Ako bude ono što je bilo u Bosni i Republici Srpskoj, onda je bolje da je ne sprovodimo. Želim da verujem da se to neće desiti. Tamo su svi koji su postojali akreditovani. Onda je to samo posao radi posla.
Ono što se desilo sa višim školama ukazuje da će biti ozbiljnosti, koja je ovoj zemlji potrebna, kada je reč o kvalitetu u visokom obrazovanju.
Očekujem profesionalnu akreditaciju i, kao što je napravljen rez u bankarstvu, osiguravajućim društvima, treba da bude i u visokom obrazovanju. Ako akreditacija bude ozbiljna, podići će nivo visokog obrazovanja.
– Ozbiljniji problem je sistem u kojem su, sa postojećim kvalitetom koji je nezadovoljavajući, više škole, prekomponovane u visoke škole, dobile akreditaciju. Iako se definišu kao strukovne, sa kojih nema direktnog prelaska na akademske studije, brojni su fakulteti koji su zaključili ugovore sa višim školama o direktnom prelasku na četvrtu godinu akademskih studija, što je, po zakonu, nedopustivo, a dešava se u praksi. To će urušiti kvalitet školstva.
Da li je Srbiji potrebno ovoliko pravnika i pravnih fakulteta?
– Nemamo potrebe da školujemo toliko pravnika, koji su, u osnovi, administrativni radnici. Privreda je na nezadovoljavajućem nivou, a školuje sve više administrativnih stručnjaka. Ne znam zašto na nisku stopu rasta dodajemo još jedan troškovnik, koji je neizdrživ.
Standardno insistiramo na smanjenju broja studenata na optimalnih 1.200. Ništa ne znači da Vlada nama smanji upisnu kvotu, a dozvoli da postoje toliki fakulteti i odeljenja.
Odgovorno tvrdim da su više škole, koje su dobile akreditaciju, nastavile istu praksu osnivanja novih odeljenja po Srbiji, koja ne prolaze kroz zakonsku proceduru.
Prošlo je godinu dana od primene novih pravila studiranja po Bolonji. Da li ste zadovoljni rezultatima?
–
Opšti utisak je da su studije dinamizirane, atraktivnije sa obaveznom praksom. Unapredili smo sistem korišćenja savremenih tehničkih sredstava u nastavi, otvorili se prema sudovima i privredi.
Prosečna ocena je nešto povećana, kao i prolaznost, smanjen je broj samofinansirajućih studenata, što je najbolji dokaz da je manje studenata koji ne ispunjavaju uslov za upis naredne godine.
Smanjuje se i broj studenata koji se ispisuju i odlaze na privatne fakultete, jer je sazrelo uverenje da pružamo više mogućnosti, da je diploma vrednija i kvalitetnija.
Da li je bilo otpora među profesorima, pošto Bolonja traži više angažovanja u radu sa studentima?
– Potrebno je više vremena za ozbiljniju promenu kod nastavnika koji su, više decenija, navikli na jedan način rada. Mlađi asistenti i docenti počinju da žive sa novom formom nastave i lakše je prihvataju. Uveli smo obavezna nedeljna dežurstva nastavnika, ali se oni žale da uopšte nema studenata, što znači da je problem dvosmeran.
Primedbe
NA fakultetu je uvedena praksa da studenti u sanduče ubacuju primedbe. Na šta se najčešće žale?
– Najviše je bilo prigovora organizacione prirode, na šta smo odmah reagovali – kaže Vasiljević.
– Osim toga, studenti su se žalili i na neadekvatno ponašanje pojedinih profesora, koji su odmah upozoreni na to. Sve prijave su anonimne, iako studentima garantujemo zaštitu. Izgleda da kod njih još postoji strah od eventualnih sankcija.
Nova vremena
Kako ostvarujete prihode?
– Za poslednje dve godine nismo dizali upisnine, na bilo kom privatnom fakultetu su tri puta više. Oni koji misle da samo od studenata treba ostvarivati prihode, nesposobni su za nova vremena.
Ostvarujemo prihode i iz drugih izvora – vraćanjem ranijih generacija na razne forme specijalizacija, kroz koje je prošlo oko 2.000 polaznika.
Naš izdavački centar je prošle godine objavio više od 100 knjiga, a profesori imaju tri puta veće honorare nego što bi imali kod drugih izdavača.
Od države dobijamo 20 odsto sredstava, 30 odsto je od samofinansirajućih studenata, a preotalih 50 odsto zarađujemo na tržištu. Ne znam što to ne rade i drugi fakulteti.
Izvor: Večernje novosti
