Srbi govore srpski da bi ih ceo svet razumeo isto kao što se slepo raduju kamenu za pod glavu i ne čude se što bebe spavaju ko zaklane.Kada se jednog dana bude pisao „Rečnik strahova u Srba”, tri reči će u tom projektu imati poseban značaj: didaskaleinofobija (abnormalni ili intenzivan strah od odlaska u školu ili napuštanja roditeljskog doma)..
anemofobija (strah od promaje) i leksikofobija (strah od rečnika).
Autobusi gradskog saobraćajnog su zato mitska središta srpskih strahova: pokretne platforme kolektivnog nesvesnog, u kojima neprestano vlada opasnost od izmišljenih uragana koji donose vratobolju i kostobolju, šire paniku iskorenjivanja među prezrelom decom i suočavaju nas sa sopstvenom beslovesnošću, sa osećanjem nemoći pred jezikom i u jeziku.
I dok se škologrozni vetropiri gurkaju po autobusima, malobrojni srpski rečnici sakupljaju prašinu po policama školskih biblioteka. Iako su savremeni srpski jezik i književnost izrasli iz jedne radikalne leksikografske zamisli Vuka Stefanovića Karadžića, Srbima nedostaje svest o važnosti rečnika kao ogledala jednog društva i kao osnovnog oruđa svake pismene kulture. Srbima nedostaje kultura rečnika.
Svaki rečnik je zapis o vremenu u kojem nastaje odnosno isečak vremena koji pretenduje, ali ne uspeva, da bude nadvremenski, vanvremenski, večan. Zato je svaki rečnik, između ostalog, i istorijski dokument: dnevnik onih koji su ga sastavljali, odraz njihovih želja i sumnji, uspeha i razočaranja.
Rečnik je, neizbežno, i političko štivo, manifest, oruđe ideologije i polje sukoba. Prolazan, oboriv i iluzorno autoritaran, rečnik je ipak oličenje svesti o nemogućnosti savršenstva i potpunosti, ali u isto vreme i izraz potrebe za strukturom i granicama.
Rečnik je pokušaj ocrtavanja jezika, opipavanja nedodirljivog, sagledavanja našeg misaonog sveta i porodični album svake pismene kulture.
Srbi govore srpski da bi ih ceo svet razumeo isto kao što se slepo raduju kamenu za pod glavu i ne čude se što bebe spavaju ko zaklane. Ali za kulturu rečnika i za društvo koje u jeziku vidi značajni deo svog imaginarnog identiteta, nije dovoljno samozadovoljstvo koje izaziva navodno nepresušni izvor opscenih reči, niti padanje u trans nad savršenstvom fonetske azbuke, niti pak dosadni vapaji jezičkih čistunaca – tih večitih zakerala – koji se čupaju kose i pevaju žalopojke zbog najezde stranih reči na prečisti jezik naš nasušni, prizivajući dan kada će Srbi pročistiti svoj jezik, da bi mogli da nastave da sanjaju san o sopstvenoj ostrvskoj samoći, o ispravnosti palanačkog duha.
I samo letimični pregled pisane reči u Srbiji pokazaće da se Vukovo „vjerujem” iz domena ortografije sa početaka srpske jezičke revolucije preinačilo u depresivni svetonazor onih koji od jezika odustaju:
Piši kao što govoriš danas znači: piši brzopleto, bez razmišljanja, površno, nagađajući. Čitaj kao što je napisano, znači: čitaj i ne dovodi u pitanje, bauljaj kroz šumu značenja, slep kod očiju i gluv kod ušiju.
Prosečan Srbin ne razmišlja o svom jeziku, niti smatra da nešto u njemu još može da nauči.
Svojevremeno me je jedan student u Americi pitao: zašto nam je, kada govorimo o Vuku, dovoljno njegovo ime? Zašto je Vuk – Vuk, a Daničić nije samo Đura. Rekao sam mu da je to paradoks familijarnosti: da prizivamo bliskost onoga što nam je, u biti, strano.
Vuk je oličenje reza i prekida u srpskoj kulturi, čija misija se može oceniti kao katastrofalno uspešna. Ali nije samo Vuk uneo cenzuru u bit srpskog jezika i lišio ga sopstvenog srednjovekovnog nasleđa, nego su se i Srbi, u odnosu prema Vuku, našli u situaciji konstantnog odstupanja.
Iako je Vuk smatrao da hercegovački, ijekavski, srpski treba da bude osnova književnog jezika, od ijekavice se ubrzo odustalo – iako je ona pružala realnu šansu jezičkog ujedinjenja i Srbima i Hrvatima.
Vuk postaje i ostaje za Srbe neka vrsta babaroge: neko ko metlom čisti štalu, da bi na kraju dana, tom istom metlom bio isteran na put.
Puko insistiranje na fonetskom principu u dvodijalektskom jeziku je dovelo do toga da se i dan-danas, posle raspada srpsko-hrvatskog jezičkog projekta, srpski pravopis izdaje u dve varijante, ekavskoj i ijekavskoj.
Da je staro ćirilično slovo jat (ѣ) ostalo u srpskoj azbuci, danas bi se mleko i mlijeko samo izgovarali drugačije u Beogradu i Banjaluci, ali bi se pisali isto: mlѣko.
Najveći skandal savremene, mahom raslojene, slabo standardizovane i nadasve neujednačene, srpske pismenosti je, međutim, činjenica da Srbi danas nemaju uzoran i upotrebljiv jednotomni rečnik svog jezika.
Beogradska kulturna javnost ne bi trebalo da se zgražava što govornici u srpskoj skupštini zvuče kao da su zaposeli tezgu na Bajlonijevoj pijaci, pošto se od naših narodnih poslanika zaista ne može očekivati da u svoje aktentašne, prepune neizglasanih i nepročitanih zakona, trpaju i šest tomova Rečnika Matice srpske.
Za 30 godina koliko je prošlo od izdanja poslednjeg toma Matičinog šestotomnog rečnika, Matica srpska nije uspela da izda savremeni jednotomni rečnik, uprkos povremenom najavljivanju takvog dela.
Rečnik SANU – verovatno najveći srpski kulturni projekat 20. veka – još uvek nije dovršen.
Međutim, ono što je još poraznije za srpsku kulturu je što se ni Matica srpska ni SANU nisu uhvatile u koštac sa izazovima savremenih tehnologija i shvatile da je digitalizacija srpskog leksikografskog blaga od presudnog značaja za budućnost srpskog jezika.
U ovom trenutku, kultura rečnika u Srbiji je – uprkos srpskom rečničkom nasleđu – nemoguća. Za prosečnog Srbina se iskustvo rečnika svodi na rečnik turcizama na kraju „Travničke hronike” i, eventualno, na Vujaklijin leksikon stranih reči i izraza.
U Srbiji je rečnik vezan za razjašnjavanje stranog i „egzotičnog” a ne svog, odnosno onoga što je naizgled blisko, a realno može da u sebi sadrži upravo ono što Frojd zove das Unbehagen in der Kultur – nelagodnost, neprijatnost, nespokojstvo, neugodnost u kulturi.
Da više čitamo rečnike i da više shvatamo koliko smo strani sami sebi, možda bismo sa više razumevanja prihvatali drugost i različitost onoga što nam se čini tuđim. Najteže je pogledati sebi u oči.
(U beogradskoj galeriji „Ozon”, prošle nedelje, naš poznati lingvista Toma Tasovac je kao gost govorio o svom projektu „Transpoetika: digitalna platforma za srpski jezik i književnost”, i o digitalnoj leksikografiji, nastavi srpskog kao stranog jezika i nečemu što naziva odsustvom rečničke kulture kod nas. Tim povodom je za naš list napisao ovaj tekst.)
Autor: Toma Tasovac
Izvor: Politika
