Home [njuz] Studenti slabo „mobilni”

Studenti slabo „mobilni”

84
0

racunar1Samo 500 do 1.000 akademaca godišnje iskoristi mogućnost Bolonjskog procesa i završi semestar na srodnom fakultetu u inostranstvu o trošku EU

Studenti u Srbiji nisu „mobilni” – dok na drugim univerzitetima u Evropi njihove kolege uveliko koriste prednosti Bolonjskog procesa i često odlaze na semestar ili godinu na druge fakultete u inostranstvu, na Univerzitetu u Beogradu, koji je i najveći, godišnje tek od 500 do 1.000 njih ode preko granice. Većina studenata i ne zna da ima mogućnost da tokom studija ode na neki univerzitet u inostranstvu, polaže ispite koje bi polagala ovde i to sve besplatno. Onima koji reše da to urade, prepreka dolazi iz pomalo neočekivanog pravca – od profesora koji su potpisali tu istu Bolonjsku deklaraciju.

– Univerziteti u Evropi imaju cilj da do 2020. godine imaju bar 20 odsto mobilnih studenata, a nama je cilj od pet do 10 odsto. Trenutno od 90.000 akademaca Univerziteta u Beogradu, ovu pogodnost Bolonjskog procesa koristi oko 1.000 – kaže za naš list Pavle Ivetić iz Sektora za međunarodnu i međuuniverzitetsku saradnju UB.

Najčešće se odlazi na fakultete u Nemačku, Italiju, Španiju, Francusku (ali i u Hrvatsku, Japan i Meksiko), a Ivetić dodaje da se najviše prijavljuju filolozi (što je razumljivo zbog jezika) i ekonomisti.

Da se prijavi može bukvalno bilo koji student, prosek ocena nije ograničavajući faktor, odlaze i oni sa prosekom sedam i studenti sa prosekom devet, a presudni su motivaciono pismo i vannastavne aktivnosti (sport, omladinske organizacije…)

– Ništa tu nije namešteno, studente bira Evropska komisija jer se kod njih direktno konkuriše. Student prvo treba na sajtu univerziteta da proveri da li postoji saradnja sa zemljom, odnosno univerzitetom za koji je zainteresovan. Potom se poredi nastavni plan i program, odnosno ispiti i onda se sa dekanom ili prodekanom fakulteta sklapa takozvani ugovor o učenju, kojim se fakultet obavezuje da će studentu priznati ispite kada se vrati. To međutim, u praksi nije uvek tako – kaže Ivetić.

Ono na šta se studenti žale jeste dug proces prikupljanja potrebne dokumentacije i nerazumevanje profesora i fakultetskih uprava.

– Proveo sam šest meseci u Gentu, u Belgiji, a za ovu mogućnost sam saznao od kolege s fakulteta koji je sada u Rimu. Do problema je došlo već na početku, jer su neki profesori odbili da daju preporuke koje su neophodne da bi se uopšte konkurisalo, iako je suština Bolonje koju su i oni prihvatili upravo sticanje iskustva i znanja i na drugim univerzitetima. Srećom, bilo je profesora koji misle drugačije – priča Nemanja Milisavljević, student završne godine Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, sa prosekom 9,5.

On kaže da su u Belgiji studije potpuno drugačije, da je bio u maloj grupi koju su činili ljudi sa svih strana sveta, da je odnos između studenata i profesora veoma otvoren i da je imao daleko više mogućnosti što se tiče praktičnog rada. Nastava i ispiti su bili na engleskom jeziku, a ocene od jedan do 20.

– Uglavnom sam dobijao 15, što je jako dobro, jer se kod njih sve preko 10 smatra odličnom ocenom – objašnjava Nemanja i dodaje da je bilo muka i po povratku jer je neke ispite ipak morao ponovo da polaže, pošto ih profesori nisu priznali. Oni koji su priznali ocene stečene u Belgiji, izračunavali su prosek na osnovu bodova i u indeks mu uglavnom upisivali devetke i desetke.

Pitamo ga kako se snašao sa parama, a Milisavljević odgovara da je imao i više nego dovoljno, jer je dobio stipendiju, tako da je vreme iskoristio i za putovanja.

„Bilo nas je nekoliko iz Srbije – troje kolega sa Kragujevačkog univerziteta, filolozi i nas četvoro sa Beogradskog, sa ETF-a i Pravnog. Obišli smo ceo Beneluks, bili u Parizu i Kelnu i na kraju smo završili letovanjem u Palma de Majorki”, kaže Milisavljević.

Sada planira master, verovatno negde u inostranstvu, ali ukoliko iskrsne neka ponuda za posao – prihvatiće je. Kaže da je ovo loše vreme za njegovu struku, da može da radi u zatvoru, popravnom domu ili u nekom centru za socijalni rad, ali da su šanse slabe.

Akademci koji odluče da odu i budu prihvaćeni, imaju plaćenu školarinu, zatim obezbeđeno zdravstveno osiguranje tokom boravka, povratnu avionsku kartu i stipendiju od 1.000 do 1.800 evra mesečno, u zavisnosti od toga da li su na osnovnim, doktorskim ili postdoktorskim studijama.

Za one koji sve ovo nisu znali, a žele da se „pokrenu”, sajt Univerziteta u Beogradu je www.bg.ac.rs.

———————————————————————–

U Srbiju dolaze Slovenci, Litvanci, Česi….

Na pitanje da li i koliko studenti sa stranih univerziteta dolaze u Srbiju, Pavle Ivetić odgovara da imamo akademce iz Slovenije, Litvanije, Češke, Francuske, Italije, da slušaju nastavu na srpskom jeziku i da je zemlja domaćin dužna da obezbedi kurs jezika. Oni takođe imaju isti iznos stipendija, jednake su jer sve plaća EU, ali je svakako daleko lakše strancima da žive sa 1.000 evra u Beogradu, nego našim studentima sa istim tim parama u Parizu.

Izvor:Politika