Studenti su svojim protestom koji su počeli u petak zakucali na otvorena vrata i postoji dobra volja svih nadležnih da se što više njih upiše na budžet. Ali prvo mora da se vidi koliko ih ima i o kojim se parama radi. Izmene zakona su donete da bi se studentima maksimalno izašlo u susret – kaže za Blic Branko Kovačević, rektor Beogradskog univerziteta.
Jesu li studenti u pravu kada traže bezuslovni upis završnih godina studija za one koji studiraju po starom programu?
– To je pitanje fakulteta, a ne univerziteta, pošto fakulteti organizuju nastavni proces i to može da se uradi. To su i ranije radili fakulteti. Nezgodno je kada imate dva režima studija. Većina te nastave je već odslušana i ostalo je samo da polažu.
Na nekim fakultetima i nije. Recimo na Stomatološkom ne mogu ni da odslušaju sve do 2010. Da li je to u redu?
– Nisu svi fakulteti u istoj situaciji. Teže je tamo gde ima klinika, laboratorijskih vežbi, a lakše je na humanističkim naukama. Zato to i ne može da se reši unificirano, na nivou univerziteta, već u dogovoru sa studentima i rukovodstvom fakulteta. Univerzitet će podržati sve ono što se oni dogovore.
Nije li fer da se i starijim studentima pruži šansa da diplomiraju?
– Slažem se. Zato smo i tražili da taj rok u zakonu bude do 2012. godine. Oni koji budu prelazili na novi nastavni plan i program moraće da dobiju diferencijalne ispite, možda i po desetak. Preporuka Senata Univerziteta će svakako biti da se tim studentima izađe u susret. Ali to mora da se organizuje na nivou fakulteta. Hoćemo da pomognemo, ali nema tu, da tako kažem, opšte pravde.
Imaju li fakulteti pravnu osnovu za naplatu preostalih bodova koji se prenose u narednu godinu studija?
– Zakon kaže da ono što nisi odslušao moraš ponovo da odslušaš. To stvara troškove koje neko treba da plati. Fakulteti su samostalna pravna lica i odluku donose sami, a naš savet samo preporučuje. Prošle godine tu preporuku, od 31 fakulteta, nije ispoštovalo samo sedam.
Ali studenti su odslušali, zašto da plaćaju?
– Pa, ne treba da plate. Ali saveti fakulteta odlučuju. U tim savetima sede i predstavnici studenata i države. Dakle, imaju mehanizam da se izbore.
Da li je amandman o kvoti od 20 odsto za upis na budžet dobar ili loš za studente?
– To mora tako da bude. Vlada svake godine daje kvote univerzitetima koliko može biti studenata na budžetu. To postoji u zakonu iz 2005. godine, pa osim propisane kvote na budžetu može biti još 20 odsto njih. Imamo 9.000 studenata na budžetu i 6.000 samofinansirajućih. Po zakonu oko 2.000 njih će moći da pređe na budžet.
Čini se da fakulteti svake godine pokušavaju da povećaju broj samofinansirajućih ne bi li dobili više novca. Kako to sprečiti?
– Zakon fakultetima dozvoljava da sami odrede kvotu za samofinansirajuće. Ona je obično visoka na društveno-humanističkim naukama. A posle se ne zna šta raditi sa tolikim brojem studenata. Niko u toj priči nije nevin.
Kako naterati fakultete da realnije tome pristupaju?
– Oni gledaju na to kao na tržišnu kategoriju. Kažu, imamo veliko interesovanje za upis i onda ćemo da upišemo, a vi koji ste na prirodno-tehničkom fakultetu nemate, i nemojte da upišete. Oni tako gledaju na to, a tako rade i svi privatni fakulteti.
Da li je tačno da samo 13 odsto studenata godišnje završi godinu u roku?
– Reforma je zbog toga i urađena. Obrazovni sistem se na neki način raspao, deca su radila loše u školama, pa su dolazila nepripremljena na studije. Trebalo nam je po nekoliko godina da od njih napravimo studente. Prosek studiranja bio je osam, negde devet ili čak deset godina. Reforma je u korist studenata i sve mora njima da se podesi. Uvedeni su bodovi, pa student ima kao i zaposleni radnu nedelju od 42 časa. U opterećenje studenata ne ulaze samo predavanja već i vežbe, domaći zadaci, semestralni radovi, konsultacije.
Ko proverava fakultete na osnovu čega određuju broj bodova predmeta?
– Bodovi nisu dobro podešeni. Zato smo i uveli ovo „klizanje”, da se ne pređe odmah na punu primenu zakona i studenti ne moraju da imaju 60 bodova već 42. Imamo komisiju za kontrolu kvaliteta, postoje međunarodni standardi. Ali teško je da iz prvog puta podesite sistem da odmah proradi kako treba.
Šta je sa profesorima, hoće li oni koji imaju malu prolaznost na ispitima biti sankcionisani?
– Toga će sigurno biti. Cilj reformi jeste zajednički rad studenata i nastavnika. Svi su odgovorni za rezultate. Ne mogu da kažu student nije hteo da uči, neće da radi, ili nije dovoljno pametan. Svi će snositi posledice. Nije čudno da dobijete otkaz ako imate malu prolaznost na ispitu.
Ko je onda kriv za propadanje „Bolonje”, studenti, nastavnici ili oni koji su pravili zakon ?
– „Bolonja” nije propala. Ovo je pokušaj da se sistem uredi i da se „Bolonja” sprovede. Fakulteti uglavnom traju četiri godine i moramo da probamo sve četiri, da napravimo eksperiment. Posle toga treba videti šta valja, a šta ne. Važan akter su studenti, jer sve ide preko njihovih leđa. Oni treba da kažu kako izgleda ta reformisana nastava, šta razumeju, a šta ne, šta im smeta, šta treba potpuno promeniti.
Da li je tačno da nam za totalnu primenu Bolonjske deklaracije treba još 500 nastavnika?
– Imamo oko 2.500 nastavnika i toliko asistenata. Oko 5.000 njih opslužuje 90.000 studenata. To je dovoljno. Problem je što su nastavni programi preobimni i nisu realno napravljeni. Zato i postoji stepenovano školstvo da ne mora student svemu da se nauči na osnovnim studijama.
Može li država da natera fakultete da nešto promene?
– Država ima veoma jak mehanizam – novac. Ko neće da sluša, neće dobiti novac. Tako se to radi u svetu. Tamo su fakulteti integrisani, a to znači da se sve odluke donose na novu univerziteta, a fakulteti to moraju da poštuju. Kod nas se na nivou univerziteta donose preporuke.
Izvor: Blic
