Srećnim studentima roditelji plaćaju sve. Školarinu, knjige, pribor, stanarinu, izlaske, hranu. Svi ostali primorani su na stalnu potragu za poslom kojim će se prehraniti. S obzirom na to da posla nema ni za akademce s diplomom, studenti su primorani da rade sve. Tako je uvek bilo i tako će, izgleda, ostati do daljnjeg. Besplatna škola života, reći će stariji i verovatno će biti u pravu. Besplatna u smislu da je niko ne plaća.
– Dok sam išla u srednju školu, bavila sam se manekenstvom i promocijama, na kojima sam se veoma lepo snašla. Preko zadruge sam našla posao u jednom novosadskom marketu, gde sam unosila račune u kompjuter. Radilo se svaki dan od četiri do osam po podne, za devedeset dinara po satu, četiri nedelje. Uslovi su bili OK, a atmosfera je bila opuštena – na to stvarno ne mogu da se požalim. Međutim, isplata koja nam je obećana dve nedelje nakon završetka posla kasnila je još toliko, a ujedno je bila i manja od očekivane – kaže Deana Đukić, studentkinja druge godine žurnalistike.
Uvek isti
Novosadski akademci nisu baš raspoloženi za angažman u studentskim zadrugama. Poslovi koji se nude preko ovih organizacija – privremeni su i nesigurni, a isplate često kasne. Ako ikada i budu isplaćene. Zadruge spajaju članove s poslodavcima u gradu. Kada je poslodavcima potrebna radna snaga, obraćaju se zadruzi, koja kontaktira članove s liste. Čim ga pozovu, član mora biti spreman da odmah dođe na razgovor za posao ili na samo radno mesto. U suprotnom, sledeći kandidat zauzima njegovo mesto. Poslovi su uglavnom privremeni, mada ima i onih dužih, sezonskih, za koje se mladi prijavljuju preko leta. Za muškarce se poslovi uglavnom svode na "fizikalisanje", dok je za devojke rezervisano čišćenje, promocija određenih proizvoda, rad na kompjuteru, deljenje letaka, lepljenje plakata i slično. Iako bi na poziv teoretski trebalo čekati, sigurnije je radovno zvati zadrugu.
– Činjenica da moraš da zivkaš i cimaš za rukav nije najveći problem. Međutim, poslova često ima premalo, ili ih dobijaju uvek isti ljudi. Ako jednom, iz ko zna kojih razloga, odbijete ponudu, više vas nikad ne pozovu. Znam mnogo ljudi koji su učlanjeni u ove organizacije, ali malo njih je zapravo dobilo posao. Tu je i problem s isplatama na koji, u suštini, i nemaš prilike da se žališ, jer ti svaka para treba i znači ti mnogo – kaže Deana.
Uslovi rada i dnevnice razlikuju se od zadruge do zadruge, tako da nije na odmet raspitati se kod drugih ljudi pre učlanjenja.
Opis posla
Zbog nesigurnosti posla preko zadrugâ, studenti pribegavaju oglasima koje pronađu na internetu ili u novinama. Ponude kojih nikada ne manjka uglavnom se odnose na rad u kafićima, prodavnicama brze hrane i mini-marketima. Najpametnije je javiti se na nekoliko brojeva telefona i otići na više razgovora, a potom izabrati ono što deluje kao najbolja opcija. Takođe, uvek treba pitati za sve detalje u vezi s poslom – koliko se radi, šta je dužnost radnika, kolika je zarada i kada se isplaćuje. Iako se često traži prethodno radno iskustvo, na ovakvim mestima nije previše teško "uhodati se" za nekoliko dana. Postoji i problem s "džangrizavim" i nepoštenim poslodavcima, koji od radnika zahtevaju stvari koje im zapravo ne ulaze u opis posla.
Teško je i uskladiti puno radno vreme s predavanjima.
– Za posao sam saznala od drugarice koja radi u susednom kafiću, pa sam otišla na razgovor i dobila ga. Prilično sam zadovoljna – radim samo nedeljom za dnevnicu od 1.200 dinara. To mogu da uskladim s fakultetom, ali i da zaradim – kaže Sonja Gere, studentkinja druge godine Više poslovne škole, koja radi kao konobarica u kafiću "Super pljeskavica" na Najlon pijaci, gde se "skrasila" nakon niza poslovnih razočaranja.
Sonja je imala dosta negativnih iskustava na prethodnim radnim mestima, kako s nekorektnim gazdama tako i s "podmetanjima" kolega. Takođe, često joj nije lako ni s gostima kafića.
– Ponekad provedem ceo dan slušajući o nečijim političkim stavovima i opredeljenjima s kojima se nikako ne slažem. Ali, s vremenom uvežbaš strpljenje i samokontrolu, a tako se stiče i određena zrelost. Iz svakog negativnog iskustva može se nešto naučiti – kako da se odnosite prema gazdama, kolegama i mušterijama. Ne treba biti drzak, ali treba držati do sebe i biti otvoren – kaže Sonja.
Izvor:Gradjanski list
