Miroslav Tešić ima 28 godina i živi u Kotor Varoši. Za razliku od većine svojih sunarodnika, ovaj apsolvent Elektrotehničkog fakulteta nikada nije hteo da napusti domovinu u potrazi za boljim poslom ili lakšim životom – želi da živi i radi u gradu u kojem se rodio.
Nekada je većina ljudi razmišljala kao i Miroslav Tešić. Ali, pokrenuti vlastiti biznis i zaraditi za život cele porodice danas, u Bosni Hercegovini, deluje kao neostvariv san.
Sume novca za podsticaj biznisa su zanemarive, a malo je dostupnih kredita.
Komplikovane procedure registracije i visoke poreske stope dovode do toga da se budući mali privrednici osećaju kao da se bore sa vetrenjačama. Ovu metaforu Tešić je okrenuo u svoju korist – proizvodnjom vetrenjača.
U BiH ne postoje ni tradicija ni tehnologija za iskorišćavanje snage vetra. Zajedno sa bratom i ocem, Tešić je 2002. godine patentirao svoju prvu vetrenjaču. Nakon tri godine redovnog nastupanja na evropskim sajmovima inovacija i osvajanja nagrada, Tešići su privukli pažnju nemačkog investitora. Tako je počela proizvodnja vetrenjača u Kotor Varoši.
Tešići su 2004. godine osnovali preduzeće koje danas zapošljava pet ljudi. Na vrhu planine Vlašić montirali su prototip vetrenjače visine 12,5 metara. Snaga ove vetrenjače bila je dovoljna da obezbedi električnu energiju za jedno domaćinstvo.
„Sada smo u fazi da ćemo proizvoditi vetrenjače i izvoziti ih iz BiH na inostrano tržište. Mislim da će najveća potražnja biti na tržištu Holandije jer je reč o zemlji koja ima dugu tradiciju korišćenja vetrenjača za proizvodnju električne energije“, objašnjava svoje namere Tešić.
On kaže da njega i njegove poslovne partnere iz firme „Komvel“ nije obeshrabrila dugotrajna i komplikovana procedura registracije preduzeća, niti nedostatak podrške lokalne zajednice. Znali su da imaju dobru ideju i bili su uvereni da će je neko pre ili kasnije prepoznati.
Istražujući prepreke za pokretanje malog biznisa u BiH, novinari Centra za istraživačko novinarstvo iz Sarajeva otkrili su da mnoge uspešne male privrednike krase slična upornost, vera u sebe i svoje ideje. Ovo su ključne osobine koje odlikuju uspešne male privrednike koji su opstali usprkos svemu.
I pedesetogodišnja krojačica iz Zavidovića Zahida Ćosić kaže da njeni prijatelji i porodica nisu mogli razumeti njenu odluku da pokrene vlastiti posao. Objašnjavala im je kako želi da bude svoj gazda i da je čini srećnom što otvara nova radna mesta za svoje sugrađane.
„Moja poslovna priča počinje 1987. kad sam, kao vrlo mlada, otvorila svoj prvi butik u Zavidovićima. Niko nije mislio da ću uspeti, ali – jesam. Nakon toga, 1989. otvaram svoju fabriku u kojoj prodajem odeću, uglavnom poslovne uniforme“, kaže Zahida. Njene glavne mušterije bile su laboratorije i građevinska preduzeća.
Međutim, rat je uništio sav uloženi trud i sredstva za rad. Odlučila je da ponovo pokuša 1997. kada je saznala da je opština Zavidovići proglasila jednu livadu za industrijsku zonu i omogućila svim preduzećima na tom području poreske olakšice i pomoć u dobijanju građevinskih dozvola.
„Odmah da vam kažem: kad smo došli, to je bila livada. Nigde ništa, ni struje, ni vode“, priseća se Zahida. Donaciju od 60.000 KM iz sredstava Evropske komisije, potrošila je na građevinski materijal.
Priča da je bilo i teških dana. Jedan od tih je i gubitak najvećeg kupca 2003. godine. No, danas njena firma „Unikom“ zapošljava 58 radnika i šije radne uniforme za nemačko tržište.
Zahida Ćosić je ponosna zbog činjenice da je uspela u tako maloj sredini, naročito kao žena. Ali, najvažnije od svega jeste da je obezbedila posao svojim sugrađanima, od kojeg oni i njihove porodice mogu živeti.
Zlatko Lučić je vlasnik firme „Zlatomed“ iz Banjaluke. Krenuo je od nule pre 13 godina, a njegova firma je jedina u zemlji koja proizvodi opremu i alat za pčelarstvo. Zlatko kaže da je „na početku imao samo ideju“.
„Moj početni kapital su bili drveni panj, komad aluminijuma i čekić. Bilo kome da se obratite za pomoć, traži hipoteku… A čovek koji ima dobru ideju, a nema hipoteku jeste promašen čovek u BiH“, kaže Lučić, čija firma danas zapošljava osam ljudi.
Smatra da je ključ njegovog uspeha u tome što nema konkurenciju u zemlji, a upornosti mu nije manjkalo jer su on i članovi njegove porodice devet godina radili bez primanja dok posao nije počeo da donosi zaradu.
„Utakmica je ovo. Neko igra svih 90 minuta. Neko prvo poluvreme, neko samo 10 minuta, a neko celu utakmicu odsedi na klupi. A uvek je samo jedan najbolji, najuporniji“, tvrdi Zlatko.
Izvor: Blic
