Sećate li se tog čuvenog: ,,Šta ćeš biti kada porasteš?“, možda i jedinog pitanja na koje smo kao mali sa lakoćom odgovarali. Svi ti dečiji snovi i želje… Jedni od onih koje kao deca upisujemo u svoje tajne dnevnike, a onda ih u već ,,poodmaklim“ godinama čitamo i često se ponosimo što smo baš te, tada tako daleke i nedostižne snove ipak ostvarili.
Ali šta je sa onom decom koja gotovo nikada ne dobiju priliku da pokažu svoje mogućnosti i talente, otkriju i odsanjaju svoje snove? Bili biste iznenađeni koliki broj tajnih dnevnika punih snova ostane zaboravljeno u prašnjavim kutijama na starom tavanu.
Kada tokom godina čitaš i slušaš statistike o neadekvatnom pristupu obrazovanju i uslovima za učenje dece u Srbiji i neiskorišćenim potencijalima, imaš dve opcije: da te preplavi sažaljenje i osećaj nemoći što neka deca nemaju iste šanse kao druga ili da nešto uradiš po tom pitanju. U septembru ove godine imala sam priliku da volontiram i budem deo tima koji već dugo bira samo drugu opciju.
Veruj u njih i njihove snove
Tokom nekoliko dana u septembru, svakodnevica i život više od sto trideset dece iz isturenih odeljenja osnovnih škola u Srbiji poprimili su potpuno drugu dimenziju i obojili se nekim veselim, svetlim bojama. Bojama mogućnosti, snova, želja, osmeha, drugarstva, učenja i nadanja.
Zajedno sa svojim učiteljima, veliki broj mališana imao je priliku da bude deo edukativnog kampa prijateljstva ,,Drugarijada“, koji organizuje Fondacija Novak Đoković. Na kampu se kroz različite zabavne i edukativne aktivnosti, već sedam godina zaredom, podstiču rani razvoj dece, njihova mašta, interesovanja, telenat, motorika, intelekt. Ovde, na Kopaoniku, oni su se učili vrednostima kao što su prijateljstvo, deljenje, solidarnost, prihvatanje drugačijeg.
Kada dobiješ priliku da budeš deo ovakvog projekta i radiš ono do čega ti je veoma stalo, nisi siguran šta da očekuješ – barem ja nisam bila. Protivno svim načelima i koliko god se trudiš da budeš otvorenog uma, jer znaš da je tako ispravno, ipak imaš i određene sumnje, pa i sulude predrasude. Setiš se svih statistika koje si pročitao, čitaš imena dece i sela iz kojih dolaze, od kojih za većinu nikada nisi čula, i čini ti se kao da je to negde na kraju sveta… I iznova sumnjaš. Po hiljaditi put prelaziš listu aktivnosti pripremljenih za decu i plašiš se da li će oni sve to moći, da li će razumeti i kako ćeš se ti u svemu tome snaći.
Onda te ta ista deca koja, u velikom broju slučajeva, nisu imala priliku da se susretnu sa nečim sličnim, tokom tih nekoliko dana iznenade svojim pitanjima, načinom na koji razmišljaju, brzinom kojom rešavaju zadatke.
Vidiš kako se, kao od šale, snalaze i uživaju u raznovrsnim aktivnostima. Kako im se oči cakle od sreće kada jedini u grupi tačno odgovore na pitanje o eko-sistemu i životinjama, kada predano uče i slušaju o recikliranju i značaju Sunčeve energije. Kako zaborave na umor i vetar od koga su im obrazi već toliko crveni, kada se kanap koji drže zategne do kraja, a zmaj koji je na njemu vine toliko visoko da jedva mogu da ga vide, dok trče koliko ih noge nose, ostavljajući sve odrasle u prašini.
Tokom nekoliko dana posmatraš dečaka neobično visokog za svoje godine, upadljivo višeg od svih drugara u razredu. Pomisliš kako će sigurno biti odličan sportista i kako već uveliko trenira košarku i ne čudi te što se u ,,sportskom danu“ pokazao kao najspretniji sa loptom. Onda posmatraš tog istog dečaka na radionicama nauke i robotike i čuješ ga kako odgovara na, čak i odraslima, teška pitanja i zagonetke, kako ga zanimaju svemir, fizika i naučni eksperimenti. Zapitaš se koliko se još skrivenih talenata krije u tom malom-velikom čoveku.
Od ostalih volontera slušaš priče o dečaku koji se plaši visine, ali koji je uz podršku i navijanje ostale dece uspešno prešao poligon u Avantura parku i popeo se na sam vrh veštačke stene. Sa ponosom uručuješ diplomu o uspešno položenom kursu plivanja osmogodišnjoj devojčici za koju znaš da je baš tu prvi put naučila da pliva. Sa jednakim zadovoljstvom diplomu za najboljeg programera daješ dečaku koji je najbolje napravio igricu na IT radionici.
Uhvatiš sebe kako sa entuzijazmom – poput onog dečjeg – slušaš predavanja na radionici Crvenog krsta, učiš kako da previjaš rane, oživljavaš čoveka, praviš lažne posekotine i zaštitiš se od sunčanice.
Pokušavaš da zadržiš suze i ponašaš se odraslo kad na kreativnim radionicama baš tebi naprave i poklone narukvicu i snežnu kuglu, iako su mogli da je zadrže za sebe. Smeješ se njihovim dovitljivim pitanjima koje postavljaju glumcima nakon pozorišne predstave. Smeješ se i sama sebi kada nakon pravljenja i ukrašavanja pinjate u kosi imaš više brašna i na prstima više lepka nego deca.
Tokom tih nekoliko dana kampa nebrojano puta obilaziš decu i prolaziš pored njihovih soba. U hodu često čuješ njihove međusobne razgovore, razgovore sa roditeljima i njihova razmišljanja. Na hodniku srećeš dečaka koji držeći telefon, neprirodno velik za njegove male šake, iznova i iznova prepričava roditeljima sve ono što je toga dana radio, sve ono što je naučio i video, koga je sve upoznao.
Onda obećaš sebi da ovakvo iskustvo nikad nećeš zaboraviti i nadaš se da oni neće zaboraviti tebe, a dok poslednjeg dana, na tom dugo očekivanom maskenbalu, prolažiš pored malih vila, klovnova, gusara i Pipi Dugih Čarapa, pitaš se i nadaš se samo jednom – da će možda baš večeras neko od tih malih junaka pod maskom u svoj tajni dnevnik upisati svoj san.
Volontiranje kao životna škola
Nakon ,,Drugarijade mnogi su me pitali zašto sam volontirala, šta ja imam od toga, kad ne dobijam ništa zauzvrat.
Volontiranje na ,,Drugarijadi“ bilo je iskustvo koje ništa, baš ništa, ne bi moglo da zameni. Prilika da bar jednim delom učestvujem u stvaranju možda najlepših uspomena u životu mnoge dece, da menjam njihove poglede na svet i ulepšam im detinjstvo – nema cenu. Ukoliko je nešto što sam ja ispričala, objasnila ili pokazala na nekoj od radionica bar jednom detetu pomoglo da nauči nešto novo, da shvati u čemu je najbolje ili mu jednostavno ulepšalo dan, više je od bilo čega što bih mogla da tražim.
Prilika da sa još velikim brojem volontera, mojim vršnjacima i kolegama delim razmišljanja, životne stavove, entuzijazam i veru da se dobrim delima zaista može napraviti promena, nešto je na čemu sam neizmerno zahvalna.
Čvrsto verujem da ukoliko se deci da potreban ,,alat“, ukoliko se podstaknu i usmere na pravu stranu, mogu da ostvare ono što ni u najluđim snovima ne bismo zamislili. Zato želim da verujem da je ,,Drugarijada“ za ovu, kao i mnogu decu pre i posle njih, nešto više od običnog kampa. Verujem da će baš zahvaljujući ,,Drugarijadi“ i onome što je tu naučio, onaj visoki dečak možda jednog dana odlučiti da bude naučnik, dok će onaj drugi kome glava jedva izviruje iza ekrana kompjutera postati programer. Neko doktor ili uspešan sportista, glumica ili balerina.
U trenutku dok me obuzima jedan od onih momenata svrhe od kojih sve cveta – društvo, pojedinci, mogućnosti, razmišljam šta bih rekla kada bih ,,Drugarijadu“ i celo ovo iskustvo morala da opišem u jednoj rečenici. Onda se setim, te sada već toliko puta ponovljene, ali jednako istinite rečenice Mahatme Gandija: “Budi promena koju želiš da vidiš u svetu”.
autor Sanja Petrovski
