Cela Srbija se seli u Beograd

0
SHARE

gradbeogradS. V., diplomirani inženjer tehnologije, nakon studija u Beogradu vratio se u rodni Zrenjanin. Uporno ali bezuspešno je tražio posao u struci. Naposletku, kako bi izbegao rad u kiosku s roštiljem i platu od 100 evra mesečno, došao je u prestonicu. Danas u Beogradu ima platu od 600 evra i otplaćuje stambeni kredit. Kaže, neće se vraćati kući.

Sudbinu ovog Zrenjaninca dele mladi ljudi širom Srbije.
Procene kažu da preko 60 odsto njih razmišlja da trbuhom za kruhom dođe u Beograd ili, ako su u pitanju Vojvođani, u Novi Sad. Situacija je ista u Kragujevcu, Užicu, Kraljevu, Kosjeriću… gradovima nekada punim mogućnosti.

Nemanja Nešić iz Kancelarije za lokalni ekonomski razvoj u Užicu procenjuje da se i u ovom gradu najmanje 60 odsto studenata ne vrati u Užice.
– Tek ove godine opština je izdvojila novac za finansiranje studenata koji se obrazuju za deficitarna zanimanja. Oni će čim diplomiraju imati posao u struci u rodnom gradu – kaže Nešić, dodajući da Opština planira osnivanje univerziteta sa najmanje tri fakulteta.

Dejan Radovanović (31), ekonomista, jedan je od retkih iz generacije koji se posle fakulteta skrasio u rodnom gradu.
– Većina je ostala u Beogradu i lako našla posao u bankama, osiguravajućim i brokerskim kućama. Malo ko od "povratnika" je našao posao u struci – objašnjava Radovanović.
Prema podacima Sindikata Zlatiborskog okruga, samo neznatan procenat studenata koji u Beogradu i drugim gradovima završe fakultete vraća se u Užice.

Niko neće u Leskovac

Petrašin Drulović, predsednik Sindikata, navodi da u Užicu, nekada industrijskom gigantu, na 25.000 zaposlenih (6.435 u industriji) ide 10.000 nezaposlenih i 17.000 penzionera.
Situacija je još dramatičnija u Leskovcu, gde prema procenama nevladine organizacije "Resurs centar", oko 80 odsto mladih razmišlja o odlasku iz ovog industrijski ruiniranog grada.
Istraživanja pokazuju da se tek svaki deseti svršeni student vraća iz Beograda, kako mladi Leskovčani kažu – "u beznađe i očaj".
– Ni na kraj pameti mi nije da se vratim u Leskovac iako tamo nedostaju profesori engleskog jezika. I ovde ima posla, posebno u privatnim školama i firmama, a sad mi je i društvo u Beogradu – objašnjava Valerija Ivković, koju od diplome profesora engleskog jezika deli još jedan ispit.

U Leskovcu 760 visokoškolaca čeka na svoj prvi posao, od toga 200 inženjera tehnologa, 36 lekara, 29 stomatologa i devet magistara. Deficitrani su samo farmaceuti.

Studenti se ne vraćaju

– Možda će Leskovac jednom biti dobro mesto za život, ali ne verujem da će se to deseti za 50 godina s obzirom na tempo kretanja u privredi – procenjuje Tomica Milenković, tek svršeni tehnolog koji planira da okuša sreću u glavnom gradu.

Slična je situacija i u nekada po platama visoko rangiranom Kosjeriću. Prema poslednjem popisu, ta opština je imala 14.000 stanovnika. Šest godina kasnije taj broj je, nezvanično, manji za deset odsto.
Do sada su odlazili uglavnom mladi, pre svih visokoobrazovani kadrovi, koji su lako nalazili posao u prestonici, a poslednjih godina, odlaze čitave porodice.

Sredovečni ljudi, tranzicioni gubitnici, pridružuju se deci na studijama u Beogradu, kad im već plaćaju stan. Kažu da posao nije teško naći. Neki se zapošljavaju kao građevinski radnici ili čuvari, a žene kao kuvarice, spremačice ili bebisiterke. Pre penzije, tvrde, nemaju nameru da se vraćaju.
Na pitanje studentima završnih godina fakulteta da li će se vratiti u Kosjerić, deset od deset je reklo da neće.

Slično je i u Jagodini. Prema proceni Nacionalne službe za zapošljavanje, ne vrati se više od 50 odsto svršenih studenata.
Stiče se utisak da je bolja situacija u Vojvodini. Međutim, prema istraživanjima profesora Srđana Šljukića, sociologa sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, tu je veliki broj mladih koji bi se rado preselili u Novi Sad.
– Razlozi mladih nisu novi. U gradovima je sedište svih oblika moći, novac i mogućnost napredovanja na društvenoj lestvici. Tu su administracija, sedišta banaka i velikih preduzeća, univerziteti – kaže Šljukić.

Ekonomske posledice migracije stanovništva u velike centre, a naročito u Beograd, nenadoknadive su. Prema rečima Edvarda Jakopina, direktora Republičkog zavoda za razvoj, više od polovine stanovništva Beograda (53,4 odsto) čine "doseljenici".
– Od ukupnog broja stanovnika Srbije, 45,8 odsto stanovnika je promenilo mesto stanovanja. Prebivalište najmanje menjaju stanovnici gradova – kaže Jakopin, dodajući da pojava novog "tranzicionog siromaštva" čini problem još dramatičnijim.

Ima nade

Saradnici katedre za demografiju Geografskog fakulteta u Beogradu kažu da je dalja stagnacija izvesna. Smatra se, ipak, da su mogući povratni migracioni tokovi, iz najvećih gradova u manje, pa i iz manjih gradova u veća i uređena sela.

U prilog tome govore i komentari mladih na brojnim forumima. Tako jedna Beograđanka kaže da "hoće da iz Beograda da ide na selo, samo želi da ima – internet".
Profesor Šljukić takođe ukazuje na ovu mogućnost, budući da neki radnici gube poslove u industriji i prinuđeni su da se vrate poljoprivredi. Takođe, poslednjih godina postoji tendencija većeg ulaganja države u poljoprivredu, koja će u perspektivi biti još veća.

Opsada Beograda

Na pitanje da li postoji strategija koja bi sprečila "opsedanje" Beograda, Edvard Jakopin kaže da najpre mora da se primeni Strategija regionalnog razvoja, a zatim da se donese zakon o regionalnom razvoju Srbije.
Na regionalnom nivou treba izgraditi institucije koje bi se bavile unapređenjem i promocijom sopstvenih prednosti, i, naravno, treba izgraditi neophodnu infrastrukturu.

Izvor: Blic