ŽIVOT JE PRED TOBOM

0
SHARE

zivot_je_pred_tobomRomen Gari
Kategorija: Klasična književnost
Knjiga koja je prošla probu vremena! Roman dvostrukog dobitnika Gonkurove nagrade nas na nežan, ali i surov i ironičan način uvodi u svet malog Mome, baveći se filozofijom življenja, odnosima među različitim narodima, ljubavlju, prijateljstvom, siromaštvom, starošću i nadom, gledanim očima jednog desetogodišnjeg dečaka. Glavni junak, mali Arapin Momo, svoj “svesni” život započinje u prihvatilištu kod stare gospođe Roze. To nije obično prihvatilište jer se tu nalaze samo deca prostitutki, a gospođa Roza, stara Jevrejka, se nekada i sama bavila najstarijim zanatom na svetu. Ali bez obzira na nesrećne okolnosti mali Momo nas sa velikim optimizmom i objektivnošću upoznaje sa svojim prijateljima: gospođom Rozom, starim prodavcem ćilima, gospodinom Ćamilom, decom iz prihvatilišta i ostalim stanovnicima ne tako blistavog dela Pariza. Na isti način on priča o životu, sreći, Jevrejima, Arapima, Francuzima, crncima…
Kroz Momino pripovedanje o stvarima i ljudima koji ga okružuju istovremo se provlači i filozofija, način razmišljanja ljudi sa margine, koji su od rođenja bili osuđeni na gubitke, patnju i težak život… Specifičan humor u određenim trenucima samo pojačava gorak ukus koji ova ispovest ostavlja na čitaoca.
Prvobitno objavljen pod pseudonimom Emil Ažar, roman Život je pred tobom, je doneo Romenu Gariju drugog Gonkura, najprestižnije francusko priznanje za književnost koje se po pravilu dodeljuje samo jednom za života.

„Ovo je priča i tužna i vedra, s nezaboravnim, slikovitim likovima, puna vere u dragocenost prijateljstva i ljubavi…“

Mond

ODLOMCI IZ KNJIGE

„Na početku nisam znao da se gospođa Roza starala o meni samo da bi dobijala novac na kraju meseca. Kada sam to saznao, već sam imao šest ili sedam godina i zabolela me je činjenica da se za mene plaća. Verovao sam da me gospođa Roza voli bezuslovno i da smo jedno za drugo. Zbog toga sam plakao cele noći, i bila je to moja prva velika tuga.
Sišao sam do kafea gospodina Drisa i seo preko puta gospodina Ćamila, uličnog prodavca ćilima, koji je sve posmatrao.
– Gospodine Ćamile, zašto se uvek smešite?
– Tako svakog dana zahvaljujem Bogu zbog svog dobrog pamćenja, moj mali Momo. Pre šezdeset godina, kad sam bio mlad, upoznao sam jednu devojku koju sam zavoleo i koja je zavolela mene. Trajalo je to osam meseci. Kasnije se ona odselila i još se toga sećam posle šezdeset godina. Ponekad sam strahovao da mi je ostalo još mnogo života, a mogu li da dam reč samom sebi, ja bednik, kad je Bog taj koji drži gumicu za brisanje? Ali sada sam miran. Neću zaboraviti Džamilu. Ostalo mi je još malo vremena, umreću pre zaborava.
Pomislio sam na gospođu Rozu, malo oklevao, a zatim upitao:
– Gospodine Ćamile, može li se živeti bez ljubavi?
Nije odgovorio. Pio je čaj od nane – to je dobro za zdravlje. Verovatno je pomislio da postoje stvari koje maloletnici ne treba da znaju. Tada sam mogao imati sedam ili možda osam godina, ne mogu vam tačno reći, nisam znao datum rođenja, kao što ćete videti kada se bolje upoznamo, ako smatrate da je to uopšte potrebno.
– Gospodine Ćamile, zašto mi ne odgovorite?
– Veoma si mlad, a kad je neko mlad, postoje stvari koje je bolje ne znati.
– Gospodine Ćamile, može li se živeti bez ljubavi?
– Da – odgovori i spusti glavu kao da ga je stid.
Počeo sam da plačem.“

„Ipak, ništa nije rekla kada sam ukrao jedno sivo kovrdžavo kučence iz štenare i doveo ga u kuću. Ušao sam u štenaru, pitao mogu li da pomazim štene i vlasnica mi ga je dala kada sam je pogledao onako kako samo ja umem. Uzeo sam ga, pomazio ga i pobegao glavom bez obzira. Ako postoji nešto što znam, to je da trčim. U životu se ne može bez toga.
Uvalio sam se u velike nevolje s tim psom. Ludački sam ga zavoleo. I ostali takođe, sem možda Bananije, koga savršeno nije bilo briga, on je ionako bio srećan bez razloga, nikad nisam video crnca koji je srećan s razlogom. I dalje sam nosio kučence i nisam mogao da mu smislim pravo ime. Svaki put kad bih pomislio na Tarzana ili Zoroa, osećao sam da negde postoji neko ime koje niko nema i koje ga čeka. Konačno sam se odlučio za Super, ali s rezervom i mogućnošću da ga promenim ukoliko mi padne na pamet nešto lepše. Svašta se u meni skupilo, i sve sam dao Superu. Ne znam šta bih radio bez njega, bilo je baš hitno, verovatno bih pukao. Dok sam ga šetao, osećao sam se važno jer sam bio sve što je on imao na svetu. Toliko sam ga voleo da sam ga na kraju dao. Bilo mi je već blizu devet godina, i u tim godinama se već razmišlja, osim možda ako si srećan. Treba takođe reći, ne vređajući nikoga, da je kod gospođe Roze bilo tužno, čak i kad se čovek na sve navikne. Tako, pošto je Super rastao zbog mene, gledajući sa emotivne strane, želeo sam da mu podarim život, to je ono što bih i za sebe uradio ako bi bilo moguće. Naglašavam vam da to nije tek bilo ko, već jedno štene. Neka gospođa reče: „Ah, kakvo divno kučence“, i pitala me je li moje i je li na prodaju. Bio sam loše obučen, loše sam izgledao, i ona je videla da je reč o psu neke druge vrste.
Prodao sam joj Supera za petsto franaka i bio je to dobro pogođen posao. Tražio sam petsto franaka od ove dobre žene, hteo sam da budem siguran da ima novac. Dobro mi se namestilo, imala je čak i auto i vozača, odmah je stavila Supera unutra, za slučaj da imam roditelje koji će se ljutiti. I tako, sada ću vam reći, nećete poverovati. Uzeo sam petsto franaka i bacio ih u kanalizacioni otvor. Posle sam seo na trotoar i plakao kao kiša, s pesnicama na očima, ali sam bio srećan. Kod gospođe Roze nije bilo sigurno i svi smo visili o koncu pored te bolesne starice, bez novca i s javnim prihvatilištem nad glavom, a to nije bio život dostojan jednog psa.“

format 14×20; strana 180; broš; latinica; godina 2007; ISBN 978-86-7804-082-5; br_izdanja 1;

Cena: 420.00 din.*

Izdavač: Mono i Manana