Dugoročno volontiranje – ne postoji bolja odluka!

252
0
SHARE

Prošle godine sam konačno odlučila da napustim sve i da se upustim u novo iskustvo koje sam posmatrala i proučavala godinama: projekat dugoročnog volontiranja organizovan od strane Evropskog volonterskog centra- iskustvo u inostranstvu koje ti dopušta da uroniš u drugu kulturu, da upoznaš nove ljude i da živiš u mestu koje je potpuno drugačije od svega onoga na šta si navikao.

Nakon 4 godine studiranja na Filološkom fakultetu, nakon sati i sati provedenih nad beskonačnom broju udžbenika i knjiga na italijanskom jeziku, odlučila sam da odem u zemlju najbolje paste, prelepih pejzaza i izvrsnog vina. Postoji li lepše mesto od Toskane za ovakvu vrstu iskustva? Ne bih rekla.

Pre nego što sam pošla za Italiju nisam znala ni šta da mislim niti šta da očekujem. S jedne strane osećala sam se vrlo sigurno s obzirom na to da poznajem jezik, međutim, bilo je mnogo lakše reći da ću otići, nego što je bilo zapravo otići zaista.

Bojala sam se svega: da napustim svoje prijatelje, da izađem iz svoje komfort zone i odem u mesto u kom ne poznajem nikoga….imala sam strah od novih ljudi, od malog mesta u kom bih morala da živim; plašila me je čak i činjenica da u Italiji nema mog divnog bureka. (Da, jako bitno činjenica!)

Međutim, odlučila sam da ne postavljam sebi nepotrebna pitanja i da prestanem da se žalim. Nisam mogla više da budem u istom mestu samo zato što se bojim nepoznatog. Kontaktirala sam Kancelariju za mlade iz Obrenovca, uz njihovu pomoć skupila i poslala potrebnu dokumentaciju,  spakovala kofere i otišla.

I evo me! Već 4 meseca živim svoj “novi život” baš u Toskani, u jednom malom mestu koje se zove Vikopizano, udaljeno samo dvadesetak minuta vožnje od Pize. Sećate li se svih onih slika i razglednica Toskane koje ste videli ili raznih dokumentaraca koji su vam pokazivali lepote ove predivne regije? Uživo je još lepša!

Šta sam sve naučila za ova 4 meseca? Iako mozda ne izgleda tako, mogu reći da je lista podugačka: s obzirom na to da se moj projekat odvija u volonterskoj organizaciji CIF (Centro Italiano Femminile iliti Feministički italijanski centar), čije su glavne aktivnosti vannastavni programi, organizovanje raznih radionica za decu i migrante, naučila sam da slušam bolje želje i potrebe dece a, zahvaljujući migrantima, naučila sam da posmatram svet iz druge perspektive; poznavanje italijanskog jezika sam dovela na potpuno novi nivo, a uspela sam da usavršim i mnoga druga znanja.

Međutim, volontiranje, pored toga što predstavlja neprestano učenje, s druge strane je i upoznavanje novih osoba i stvaranje prijatelja. Organizacija za koju radim za mene nije samo obična organizacija već je i porodica. Već od prvog dana, svi članovi ovog divnog tima, počev od mojih nadredjenih do drugih volontera koji rade za ovu organizaciju, prihvatili su me širom otvorenih ruku i učinili su da se osetim kao kod svoje kuće, što se ne očekuje uvek niti je lako postići tako nešto. Nekoliko dana nakon mog dolaska ovde, došle su i Anita i Aliće, naše koordinatorke iz Milana, sa kojima redovno održavamo kontakt i koje su uvek tu za sva naša pitanja, naše nedoumice i probleme.

Ne smem zaboraviti najbitniju osobu od svih – moju cimerku! 23ogodišnja Sara sa kojom delim ovo nezaboravno iskustvo; razgovor koji se odvija na tri jezika (nekad čak i uz pomoć mimike) za nas predstavlja svakodnevnicu. Ko bi rekao da se za ovako kratak period mogu steći toliki prijatelji zbog kojih se osećaš dobro, koji te ispunjavaju neverovatnom energijom i koji su ti toliko slični?

Zahvaljujući svima njima do sada sam uspela da posetim mnogo mesta i da vidim toliko čudesnih (skrivenih) mesta ove prelepe zemlje: divnu Pizu, umetničku Firencu, izvanrednu Luku, šaroliku Sijenu, slavni Rim i čuvenu Veneciju kao i mnoga druga još neistražena mesta koja oduzimaju dah. Kažu da se putujući uči i obogaćuje, i zaista je tako. Na ovaj način sam naučila mnoštvo novih stvari o mestima koje sam posetila i ne samo to: naučila sam dosta o sebi.

Kada si sam u inostranstvu nije uvek tako lako biti raspolozen, jer, budimo iskreni, fali ti sve: fali ti tvoja porodica, tvoji prijatelji bez kojih nisi mogao da zamisliš ni jedan dan…nedostaju ti svi mali rituali koje si imao u svom malog, skrivenom svetu, ćoškovi tvog voljenog grada i njegove ulice koje si mogao da prepoznaš vezanih očiju. Sve u svemu, fali ti apsolutno svaki detalj tvog “prethodnog zivota”, pa čak i ono što te je nerviralo. Sada si, pak, postao nova osoba sa neverovatnih ličnim prtljagom koji si poneo od kuće, koji ti pomaže da rasteš i da postaneš bolji, da postigneš zacrtane ciljeve i ostvariš barem deo snova koje si zamislio kada si odlučio da kreneš ovim putem.

Ne treba da se bojiš jer nisi sam. Postoji toliko drugih volontera koji su se odlučili na isti korak, koji su odlučili da se, kao i ti, upuste u ovu avanturu.

Krajem januara ove godine, tokom treninga koji se odrzavao u Rimu, imala sam priliku da upoznam druge mlade ljude koji dolaze sa svih strana Evrope koji su ove godine odlučili da volontiraju upravo u Italiji. Nedelja koja ti ostaje urezana u sećanju, kao i u srcu. Sedam nezaboravnih dana sa mladima koji dolaze iz Francuske, Srbije, Španije, Rusije, Portugala i mnogih drugih zemalja, svako sa različitom pričom i različitim iskustvima.

Toliko drugačiji a toliko isti da je svaki dan u ovom prelepom gradu predstavljao predstavu za sebe. Govorili smo o našim iskustvima, našim državama, hobijima, znanjima i učili smo jedni od drugih. Učili smo da učimo: slušali smo se međusobno, primenjivali smo sve ono što smo do tad naučili kako bismo kasnije to preneli na druge, i ono što je najbitnije, ludo smo se zabavili. Toliko različitih ličnosti, energija, ideja i dobrog raspoloženja da ne uspevam da pronadjem prave reči da opišem ovo iskustvo na način na koji bih volela. Sve ovo, naravno, ne bi bilo moguće da nije bilo naših prezabavnih “učitelja” Luke, Stefanije, Elizabete i Đuzepea koji su nam pokazali koje nas sve prilike čekaju nakon ovog iskustva, obogatili naša znanja i koji su nam pomogli da se lakše krećemo i snalazimo tokom ovog našeg čudesnog putovanja. Jedva čekam da ih ponovo vidim!

I eto, ovo je samo deo misli i osećanja koje sam uspela da prenesem na papir, jer ipak ne nalazim pravi način da ih iznesem i opišem sve (a ni pisanje nije moja jača strana). Smatram da svako mora da proživi ovo iskustvo kako bi shvatio barem deo onoga što sam ja pokušala da predstavim ovde. Ovih 4 meseca su mi zaista proleteli i jedva čekam da vidim šta će mi novo doneti narednih 8 🙂

Pozdrav iz Toskane!

Aleksandra