Naime, Srbija ima jednu od najviših stopa nezaposlenosti žena u Evropi, a najviše su pogođene žene sa srednjom stručnom spremom, dok žene sa višom i visokom školom pokazuju viši stepen aktivnosti od kolega suprotnog pola.
Podaci pokazuju da su u zemljama u tranziciji unutar socijalnih grupa koje su zahvaćene njenim negativnim dejstvima žene prisutne u znatno većem broju od muškaraca.
U tom pogledu ni Srbija nije izuzetak. Tranzicione promene i privatizacija već su dovele do daljeg porasta nezaposlenosti žena, prvenstveno kao posledica ukrštanja dva suprotna trenda: opadanja tražnje za ženskim radom i povećanjem ponude ženske radne snage.
Najveće promene dešavaće se na ideološkom nivou ohrabrivanjem patrijarhalne ideologije. Tržišna ekonomija i privatizacija i insistiranje na efikasnosti kao ključnom društvenom kriterijumu ugrožava ženske pozicije.
Besplatno porodiljsko bolovanje i dečja zaštita kao i druge pogodnosti koje su bile ženi na raspolaganju danas se doživljavaju od strane privatnih gazda kao netržišne i time suvišne kategorije koje bi, po njima, valjalo ukinuti. Takvi trendovi žene ponovo guraju u potčinjenost muškaraca kao jedinih „hranitelja“ porodice.
Najranjivije društvene grupe na tržištu rada jesu žene posle porodiljskog bolovanja, one iznad 45 i 50 godina starosti, i upravo su ove kategorije trenutno najuroženije.
U Nacionalnoj službi za zapošljavanje su, svesni da žene jesu i da će još nekoliko godina biti najugroženije, napravili istraživanje o položaju žena na tržištu rada: već osnovni podaci iz ovog istraživanja pokazuju da je položaj žena na tržištu rada u Srbiji nepovoljniji u odnosu na položaj muškaraca, istakla je Marija Babović, docent na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, jedan od istraživača u ovom projektu:
– Njihove stope aktivnosti su niže, baš kao i sama stopa zaposlenosti. Stopa nezaposlenosti muškaraca je 16 odsto a žena 24 odsto, što predstavlja jednu od najviših stopa nezaposlenosti žena u Evropi.
Nažalost, samo Malta i Turska imaju manju stopu zaposlenosti žena od Srbije. S druge strane, razlika u stopi aktivnosti između dva pola, iako velika, manja je nego u Makedoniji, Albaniji, Turskoj, Grčkoj, Italiji, Irskoj i Češkoj. Došli smo do podataka da se najveći skok nezaposlenosti kod žena desio 2003. i 2004. godine.
Posebno zabrinjava činjenica da je među nezaposlenim ženama veliko učešće dugoročno nezaposlenih. Najviše su pogođene žene sa srednjom stručnom spremom.
Položaj žena se po pitanju obrazovanja poboljšao, ali su se još uvek održale oblasti rodne neravnopravnosti. Naročito su ugrožene grupe koje podležu višestrukoj diskriminaciji, kod kojih se zbog marginalizovanog položaja i odsustva resursa u velikom broju slučajeva povećava rizik od pada u siromaštvo – objasnila je Marija Babović.
Ono što, po njenoj oceni, posebno zabrinjava jeste činjenica da i žene koje imaju posao „trpe“ jer ih novi poslodavci drugačije tretiraju od kolega koji rade na istim ili sličnim poslova.
Procesi privatizacije izmenili su značajno strukturu zaposlenosti prema sektoru svojine, pa je radna snaga većinski zaposlena u privatnom sektoru, dok žene beleže nešto veći stepen zaposlenosti u društvenom sektoru.
– Žene se ređe odlučuju za samozapošljavanje ili preduzetništvo, ali zato preovlađuju u kategorijama pomažućih članova domaćinstva i najveći deo zaposlenosti se ostvaruje kroz neformalni sektor.
Istraživanje, koje je sprovođeno i u društvenim i privatnim preduzećima i među nezaposlenim i nedavno zaposlenim, pokazuju razne primere diskriminacije i kršenja prava žena – od odbijanja da ih zaposle zato što za to mesto traže muškarca, do prijema na posao na kome nemaju regulisana osnovna prava.
Ponekad i ne dobijaju formalne ugovore, pa ni pravo na bolovanje i godišnji odmor, a pri tom ni prekovremeni rad nije adekvatno regulisan. Dešava se da dobiju nedefinisan opis poslova koji treba da obavljaju, a na razgovorima poslodavci neprimereno ulaze u najintimnije detalje.
Bilo je i ekstremnih kršenja osnovnih prava u kojima se traži potpisivanje sporazumnog raskida ugovora ukoliko žena reši da se uda ili ostane u drugom stanju – kaže Marija Babović.
Žene se suočavaju i sa problemom napredovanja na rukovodeće položaje, a učešće žena u vlasti i političkom životu je posebno slabašno. Među direktorima tek je petina žena, među osnivačima preduzeća jedna četvrtina, a veoma je mali broj žena ne mestima predsednika upravnih odnora.
– Takođe, žene imaju veliki problem sa usklađivanjem porodičnih i poslovnih obaveza. Uradili smo i ekonometrijska istraživanja koja pokazuju da postoje razlike u plati za isti posao između muškaraca i žena. Žene na mesečnom nivou u proseku zarađuju 17 odsto manje od muškaraca.
Ova razlika u zaradama ne može se pripisati razlikama u karakteristikama i kompetencijama žena i muškaraca, već različitom vrednovanju istih poslova, što spada u domen diskriminacije.
Inače, u odnosima sa muškim kolegama žene često naizlaze na omalovažavanje i marginalizovanje s jedne, i udvaranje, odnosno uznemiravanje s druge strane.
Zbog ustaljene kulture odnosa u koje spadaju i rodni odnosi, žene često nisu u stanju da na vreme prepoznaju ovaj vid uznemiravanja pa smatraju da su neke stvari samo umislile ili ih same izazvale. U modelu ponašanja naših žena je i stav da je sramota ovakve stvari i prijaviti – zaključuje profesorka Babović.
Hoće da uče
Iako je evidentno da žene u Srbiji teže dolaze do posla, one se tako lako ne predaju. Podaci govore da su one spremnije od muškaraca za dodatne obuke i kurseve jer žele da usavršavanjem povećaju svoju vrednost na tržištu rada i kako-tako dođu, ne birajući, do nekog posla.
Naravno, na to pristaju tek kada se nađu na evidenciji nezaposlenih. Upravo zbog toga u poslednje vreme primetno je i povećanje broja „starijih“ žena koje idu na obuku i napuštaju raniju predrasude poput one „gde u pedesetoj da idem u školu“.
Sada se i one okreću učenju i sticanju novog znanja i pokazuju čvrstu volju da savladaju sve prepreke kako ne bi ostatak života provele kao obične domaćice.
Izvor: Dnevnik