Pitanje:
Trenutno imam nekoliko problema… 1. Moja majka me izludjuje nista joj ne valja sto ja radim… Obrisem podove rasirim ves a onda kad se ona vrati sa posla pocne da histerise sto nisam i sudje oprala kako nisam nista uradila sto nije tacno jer svaki dan po nesto uradim… Kada sam ceo dan u svojoj sobi ljuti se na mene sto ne idem napolje, a kada napokon odem napolje ljuti se sto sam dugo ostala… Toliko me nervira da vrlo cesto zaista pozelim da je ubijem 2. pre 1 godinu ili 2 sam polako pocela da se povlacim u sebe i trenutno sam dosla do toga da vrlo retko idem napolje… Koliko god da me drugarice zovu da idem meni se ne ide. A i kada odem cisto da ne bi izgubila i to malo drugarica sto imam imam tripove da me ljudi gledaju i misle u sebi kako sam ruzna debela kako sam se ruzno obukla kako sam odvratna…. 3. ne zelim da idem na fakultet … jednostavno ne zelim … svima kojima spomenem ovo kazu mi kakav sam debil kako moram da idem na fakultet kako bez njega nema nista… ali ja zaista ne zelim .. ja zelim da odem i putujem da napustim ovo mestu zauvek. 4. u poslednje vreme kada me neko mnogo iznervira meni u glavi pocinju da se pojavljuju kao mali klipovi kako ja ubijam tu osobu na najgore nacine… bila ta osoba moja majka sestra ili najbolja drugarica… a u poslednje vreme mi se i javljaju jake zelje da ubijem neku osobu bilo koju nekog nepoznatog samo da vidim kakav je osecaj ( znam da smesno zvuci ali tako je..) Hvala
Odgovor:
Poštovana Violeta, razumeo sam da si ti inteligentna, morlana, obrazovana, ambiciozna i generalno sposobna mlada osoba. Takođe, iz tvog pisma zapažam i da se u tebi sakupilo dosta hroničnog nezadovoljstva sobom i svojim životom. Tvoje fantazije o ubijanju majke, pojedinih drugarica ili nepoznatih ljudi, razumem kao tvoju potrebu da iskažeš svoje nezadovoljstvo. Na osnovu ovoga što si napisala, može se pretpostaviti da srž tvog problema leži u tvom uverenju da si „ružna i debela“. To svoje uverenje, koje je svakako iracionalno i poražavajuće po tvoje samopouzdanje, ti onda uguravaš u druge ljude, po principu – sigurno svi to misle jer ja to mislim. Ja pretpostavljam, da ti onda, dalje zaključuješ, pošto je „to tako“, ja ne mogu niučemu da uspem, ne mogu da tražim i nađem dečka, ne mogu da volim i budem voljena, da se radujem druženju i povezivanju sa ljudima. Ti si u prilici svakako da izabereš da nastaviš sa ovakvim obrazcem mišljenja o sebi i drugima i postavljanju prema svetu, i da tako održavaš ili čak produbljuješ stanje dubokog nezadovoljstva u kome se već duže nalaziš. Isto tako, u prilici si i da izabereš nešto drugo. Na primer, da sebe počneš da uveravaš da ti ne znaš šta drugi misle o tebi, a isto tako i da oni ne moraju da misle o tebi ono što ti misliš o sebi. Takođe, i da počneš da razvijaš stav da te manje zanima šta drugi misle o tebi (mogu da misle bukvalno bilo šta), već da ti radiš na zadovoljavanju svojih potreba i želja, na svoj način, kako ti hoćeš, bez obzira šta ko misli ili bi mogao da misli o tome. Takođe, u koliko si nezadovoljna svojim fizičkim izgledom i telesnom težinom, to su asepkti na kojima svakao, ako tako izabereš, možeš da radiš i da svojim trudom (uz pomoć lekara ili nutricioniste na primer) dovedeš do velikih promena. Mislim da je potrebno da sama pokreneš jednu revoluciju u svom pristupu življenju, napraviš plan promena, sa redosledom, ciljevima i zadacima (načinnima kako ćeš realizovati ciljeve) i da onda predano radiš na njihovom ostvarivanju. U ovom procesu (koji ti ja predlažem), svakako možeš zatražiti pomoć i od nekog psihološkog savetnika koji radi licem u lice, radi dobijanja podrške za veće samorazumevanje i jačanje unutrašnjih snaga. Veliki pozdrav, Jovan Ratković.