Festival Exit je ove godine doživeo najveći proboj na zapadnoevropsko tržište. Još nije poznato koliko je uloženo u svrhu te kampanje (ove godine smo manje slušali kako britanski mediji favorizuju festival na Petrovaradinu),ali posle samo letimičnog pogleda na lineup utisak je da je Tvrđava sama za sebe ….
stvarno postala brend i da su ljudi došli da vide taj fenomen i dobro se provedu (ako ne poverujete da nešto od ponuđenog programa toliko može da privuče nekog ko dolazi iz Britanije).
U svakom slučaju, u Novom Sadu čak i preko dana možete da se sporazumevate isključivo na engleskom jeziku (naravno, ukoliko ne sretnete nekoga iz susedstva).
Dakle, japanke, kaubojski šeširi, bela odela, ofarbana lica… dobro došli na Exit!
Šta se događa kada prođete jaku kontrolu na ulazu?
Na vas naleću dve simpatične devojke slično obučene (zelene majice) koje hoće nešto da vam objasne.
Ne, to nisu borci za ljudska, životinjska i koja-sve-ne prava, reč je o promoterkama novouvedene valute u državi Exit – famoznog tokena.
Organizator je hteo da se zaštiti od velikog profita koji šankovi uzimaju za sebe na račun kusura koji redovno ostaju dužni.
Zato sada morate da prođete kroz apsurdnu situaciju kupovine monete.
Kupovinom tokena poboljšavate kontrolu organizatora, ali ne i svoj život. Naime, osim gužve ispred bine i toaleta, štandovi sa token menjačnicama su postali novo mesto više nego masovnog okupljanja exitaša.
Zanimljivo je da se već na 30 metara od šanka na NIS Fusion bini nalazi tezga sa grickalcama, na kojoj se može kupiti pivo za dinare, a 50 metara dalje u kafiću isto piće za samo 90 dinara. Dakle, na Tvrđavi vlada prilična konfuzija kada su tokeni u pitanju, a snalažljivijim nisu ni potrebni.
Cene su ostale u ravni prošlogodišnjih: opet uvredljivo visoke!
To se naročito odnosi na hranu.
Ne postoji ništa na tvrđavi što može da se pojede, jeftinije je od 150 dinara.
Dobro ste pročitali – Exit ipak ima dvovalutni sistem.
Na stranu skupoća, ali postoji nešto što ti famozni tokeni ne mogu da kupe!
Sve fotke: Stanislav Milojković
Bivši pevač Led Zeppelina je na binu izašao u običnim farmerkama i majici, ali ono što se dešavalo sledećih sat vremena bilo je sve samo ne konvencija.
Bina je bila jednostavno ukrašena, sa dva istočnjačka lampiona, a bend je na početku odabrao mirniji ritam.
Black dog je upravo bio smiren, ali pun nagoveštaja da se svakog trenutka može dogoditi prava eksplozija.
Na ovom nastupu ništa, međutim, nije naglo kulminiralo.
Siloviti naleti i uzbuđenje događali su se često, i to na neočekivanim mestima.
Usledila je Tin Pan Alley sa poslednjeg albuma Mighty Rearenger.
Robert Plant je polako kupio magiju sa bine i iz vazduha, i moćno i graciozno je usmeravao ka publici.
Na Going to California i Four sticks sa čuvene Četvorke, Main stage je već izgledao kao izgubljeni grad na nekim drugim, zanimljivijim meridijanima.
Bend na neočekivanim mestima pravi zaokrete odvodeći publiku do naizgled suprotnih raspoloženja.
I kada čujete kako Plant posvećuje Freedom Fries porodici Bush i Tonyju Blairu, „koji će uskoro postati Papa“, ta magija se ni za sekundu ne raspršava.
Jer, ovde se ne radi o populizmu i jeftinom zapljuvavanju.
Plant nas u stvari upozorava da se neko drznuo da unižava, pa i uništava svet iz kog u stvari potičemo i koji još jedini uspeo da zadrži atribute uzbudljivosti i lepote.
Zato su se sve pesme slivale u jednu, zato je Baby Im Gonna Leave You bila najavljena kao „pozajmljena, ukradena ili originalna“, kao uostalom i Gallows Pole.
Muzika je postala više od potpisa, autora, biznisa, i cele mašinerije sa kojom smo se u stvari udaljili od nje.
I zato je na kraju Hoochie Coochie Man postala Wholla Lotta Love koja je neprimetno prerasla u temu nađenu negde u Maroku.
I zato je na kraju pevač Led Zeppelina dobio histerične ovacije od publike koja se spremala da vidi Prodigy.
Jednostavno, on je suviše veliki da bi vreme moglo da mu naškodi.
Nebojša Marić
Najbolji koncert prvog dana festivala svakako su imali electro-punk veterani na svom trećem nastupu u Srbiji.
Bend koji je svojevremeno izmenio pop muziku, sinoć je pokazao koliku su vanvremenske Poison, Smack My Bitch Up, Voodoo People… i šta zaista znači prvoklasna festivalska ZABAVA.
Neverovatno energični i inspirativni Liam Howlett i ekipa su i u bukvalnom smislu protresli Petrovaradinsku tvrđavu.
Naime, ovo je verovatno bio najposećeniji koncert na Exitu ikada, po slobodnim procenama na Main stageu je bilo bar 60.000 ljudi.
Mini stampeda i nekoliko tuča očekivan su epilog enormne gužve.
Nadamo se da niko zaista nije bio povređen.
Bez obzira na krajnje predvidljiv set koji se sastojao od najpoznatijih hitova, energetska bomba koju su aktivirali je potpuno raspametila sve prisutne.
Odlično!
Već tradicionalno loši tehnički uslovi na Fusion bini u kombinaciji sa neprofesionalnim odnosom ljudi koji na njoj rade, ali i neiskustvom benda, značajno su uticali na nastup grupe Repetitor, koji je počeo prvog dana festivala u 19:15 h.
Satnica je otprilike sve što su organizatori ispoštovali kada je ovaj kratak koncert u pitanju.
Moja očekivanja da će posle problema na početku koncerta, a na osnovu sličnih iskustava od ranije, bend utrostručiti energiju i bes i iste potpuno staviti u službu muziciranja, brzo su pala u vodu.
Svakih par minuta pojavljivao neki novi tehnički problem: bas pojačalo, monitoring, delovi seta bubnjeva koji su se pomerali u toku koncerta…
Repetitor jednostavno nije mogao da se izbori sa svim ovim problemima, a koncert je više puta prekidan.
Nervoza je kulminirala na kraju polusatnog nastupa, kada je gitarista i pevač Boris Vlastelica sa gitarom uleteo u set bubnjeva na zgražavanje tehničkog osoblja, a na radost svih nas u publici.
Šteta je samo što svoj revolt nije i rečima, preko razglasa, podelio s publikom.
Solidna porcija repetitorske energije je ipak isporučena, a publika je na kraju ispratila bend aplauzom podrške.
Trance Balkan Desorganisation, kolektiv koji je nastupio odmah posle Repetitora, zvučao je prilično ubedljivo. Predvođeni jednom od najbitnijih muzičkih figura domaće scene u proteklih 20-ak godina, Bebecom (na basu), i u nekonvecionalnoj postavi (osim njega u bendu su i DJ, MC, bubnjar i sound engineer), njihova se muzika može opisati kao uzbudljiv i moderan konglomerat gotovo svih savremenih žanrova.
Groove koji u svom izrazu neguje ovaj bend retko se može čuti na domaćoj sceni.
Odličan MC (Ra-Maf, inače član rep sastava Hain Teny) takođe je prava retkost na našim prostorima, a povremena sličnost sa Zach de la Rochom iz Rage Against the Machine svakako je kompliment.
Šteta je što ne pevaju na svom jeziku.
Aleksandar Pavlić
Ovaj, u superlativima najavljivani nastup, bio je, u stvari, promašaj Main stagea prvog dana.
Groove Armada su zvučalli kao petoro ljudi koji svira na matricu iz neke udaljene dekade.
Odlična pevačica peva zategnuto, gitarista koji se utišava…
Slušalac retko ima utisak da tu zaista neko nešto svira, a loša traka, od pre neku godinu, pravi sintetički upeglan zvuk koji guta sve tako da akteri na bini izgledaju smešno.
Nakon pesme koja svakog sekunda poručuje da treba da se dignu ruke u vazduh, dolepotpisani se sa Maina vratio na štitu.
Preostala masa je odlučila da ostane i dobro se zabavi.
Ne znam koliko košta nastup celog benda ali ono što su Groove Armada pružili bilo je mršavo.
Nebojša Marić
Aleksandar Pavlić