Sigurna sam da vecina tinejdzera nailazi na slican problem sa roditeljima, mada ima i onih koji uspevaju da nadju resenje. U cemu je stvar, imam problem u komunikaciji sa rodjiteljima. Cesto nailazim na njihovo nerazumevanje. Imam 18 godina, odlican sam djak i sve je bilo u redu dok se nisam zaljubila. Moj decko i ja smo zajedno vec godinu dana, on je stariji od mene par godina, ali sto se toga tice roditelji uglavnom ne prave problem. Ne mogu da kazem da se ne obhode prema meni kako valja, sve mi kupuju i zaista su ok, ja im uglavnom vracam dobrim uspehom. Ali problem je u tome sto prosto ne shvataju vreme u kome zivimo. Zele da me zastite od svega, pa cak i od samog zivota i stvari koje svojim prirodnim tokom treba da se dese. Moje drugarice vec uveliko idu na letovanja, zimovanja sa svojim momcima, odlaze kod njih u drugi grad, naravno sa dozvolom roditelja. Medjutim, moji roditelji, kada sam im spomenula da zelim sa deckom da otputujem na more, reagovali su veoma burno. Oni smatraju da to nije normalno, da sam previse mlada i da tek onda kad se udam i budem svoj covek, kako oni to kazu, mocicu da radim sta god pozelim. Ja se naravno ne slazem, ne razumem zasto tako reaguju. Jasno mi je da brinu. Ali zar nije rec ovde o nepoverenju? Oni kao moji roditelji treba da mi veruju, jer samo tako mozemo ostvariti dobar odnos. Ja ne zelim da budem jedna od one dece koja prkose roditeljima i upravo zato prave probleme sebi i njima. Ja samo zelim da zivim. Moj otac je jednom prilikom kada smo pricali o tom putovanju rekao: \\\” Nikada neces od mene dobiti dozvolu da ides negde sa bilo kojim momkom, to nije normalno, da ti ides i radis ko zna sta, pa ja sutra dan necu imati poverenja da te pustim na fakultet! \\\” Ja sam se nasla u cudu, kako da mu objasnim da su prosto sve te stvari normalne, da treba da mi veruju, i da umesto zabrane razgovaraju sa mnom i savetuju me. Kada pokusavam sa majkom da pricam o nekim temama, ona umesto da me savetuje kako da ne dodje do nekih problema, prica kako je prerano za to i kako to ne smem ni slucajno da radim. (Jasno je o cemu je rec.) Svesna sam svega. Ne zele da na bilo koji nacin budem povredjena, ali nista nece postici ako me sputavaju da zivim. Osecam se kao da me neko gusi, prosto ne mogu svoje potrebe i zelje zbog njih da ignorisem. Molim vas, recite mi sta da radim. Kako da im objasnim da treba da mi veruju, da budu drugaciji prema meni? Nisam neko ko je ikada pravio probleme, uvek sam bila poslusna, zelim i sada da budem, ali ne mogu kada me neko sputava u necemu sto smatram da je normalno. Da li gresim ? Kako da se postavim u celoj situaciji, a da ne izazovem svadju, ili jos gori, zategnutiji odnos ? Molim vas pomozite mi!
Poštovana, mislim da konflikt između tvojih roditelja i tebe već postoji, pri čemu si ti rešila da za sada budeš pasivna, pa je i sam konflikt u fazi mirovanja ili „lažnog primirja“. Čim ti otvorenije i sa više inicijative „otvoriš karte“, uslediće sa njihove strane oštra reakcija. Ja ne tvrdim da je ovo ovako, već mi se to tako čini iz tvog pisma. Mislim da određeni konflikt postoji i u tebi, ili bar postoji u tvom pismu. Sa jedne strane: „…prosto ne mogu svoje potrebe i želje zbog njih da ignorišem…“ a sa druge: „…Nisam neko ko je ikada pravio probleme, uvek sam bila poslušna, želim i sada da budem…“. Ove dve pozicije su nepomirljive, s obzirom na stavove tvojih roditelja o tvom odrastanju i tvojoj seksualnosti (o kojima pišeš). Odluka „kome se privoleti carstvu“ će svakako biti na tebi, jer si ti u pitanju i radi se od tvom životu. Osim dve „ili-ili“ („ekstremne“) odluke, moguć je i srednji tj. kompromisni put, sa recimo dosta diplomatije i ne potpuno otvorenim kartama. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.