Imam 25 godina i gomilu tuge na dusi sa kojom ne umem da se izborim

Duško

13 years ago

pitanje :

imam 25 godina i gomilu tuge na dusi sa kojom ne umem da se izborim.u aprilu mi je preminula teteka/tatina sestra par dana pre toga zavrsila sam pravni fakultet,

vratila se kuci i zatekla tugu tata je od tada bio stalno potisten i uzalud su bili svi moji pokusaji da ga nateram da ode kod lekara i oraspolozim,par dana pre njegove smrti konacno je otisao kod doktora gde su ustanovili pocetak demencije,nikada sebi neci oprostiti sto sam upravo tih dana otisla po diplomu cak me je nagovorio da svratim kod tetke/mamine sestre koja zivi u drugom gradu a on uzeo je pusku i kraj.nedostaje mi mnogo ne znam ni kako prezivljavam svaki naredni dan.tog dana kada je otisao nije prepoznao komsinku koja je svratila do nas i oterao je,njen muz je zvao policiju koja je sa tatom popricala i rekli su mu da ne brine jer sa svog poseda moze oterati koga hoce.ne mogu a da se ne zapitam da sam bila tu mozda bi sad sve bilo u redu.kajem se sto sam otisla po diplomu.par meseci nakon toga decko sa kojim sam bila u vezi 5 god me je napustio zbog moje depresivnosti a nasa veza je ionako bila destruktivna stalno je pokusavao da me promeni da cutim i slusam sta mi se kaze uvek je on bio u pravu cak i kad pogresi.cistila sam sa mamom apartmane da bi prezivele jedva sam nasla pripravnicki posao pri tom dali su mi odgovorne poslove koje radim bez icije pomoci i nadzora pa me to tek ubija povukla sam se u sebe stalno sam u nekom grcu,zbog tate ne smem ni da placem pred mamom jer njoj pozli,nemam sa kim da popricam molim vas dajte mi neki savet.

odgovor:

Poštovana Majo, razumeo sam da se nalazite u fazi intenzivnog tugovanja nakon tragične smrti vašeg oca. Kada umre otac ili majka, mnogi ljudi se osećaju krivim, prebacuju sebi da su mogli da urade ovo ili ono, da spreče ili odlože smrt dragog roditelja (ili pak ponavljaju „ništa nije moglo da se učini“ što je zapravo vid odbrane od krivice koju osećaju, i koja je skoro uvek iracionalna). Vi ste učinili sve što je bilo u vašoj moći da oca, za koga ste bili pravilno prepoznali da mu je potrebna lekarska pomoć, tu pomoć i dobije. Niste uspeli jer niste ni mogli da uspete, otac je tu pomoć odbijao, a opšte je poznato da se čoveku lekarski ne može pomoći ako on to odbija. U vreme kada se otac ubio, vidi se na osnovu vašeg pisma, niste ni mogli biti uz njega i sprečiti tragediju, jer vas je otac uputio da odete kod tetke po majci, otac je očito planirao šta će da uradi i „pripremao teren“, a očito je i da je Vas želeo da zaštiti time što vas je na određeni način „sklonio“ kod rođake. Predstoji Vam period tugovanja, plačite kada ste sami ako to već vašoj majci smeta, posećujte očev grob, palite sveću ili ostavljajte cveće. Ako o svojoj tuzi i drugim doživljajima u vezi sa očevom smrću ne možete da pričate sa mamom, a želite sa nekim da pričate o tome, mislim da su prijatelji, prijateljice, rođaci, kolege na poslu ljudi sa kojima biste mogli da pokrenete razmenu u vezi sa ovom temom. Za početak, možete započeti pisanje intimnog dnevnika. To što ste raskinuli sa dečkom, s obzirom na loš kvalitet vaše veze u poslednje vreme, pretpostavljam da je više olakšanje nego neki loš događaj. Mislim da ste vi borbena osoba, kad nije bilo druge, čistili ste (sa majkom) apartmane iako ste bili student jednog ozbiljnog fakulteta. Kako sami kažete, uspeli ste da pronađete gde ćete stažirati, to je odlično, a isto i daju vam da samostalno radite odgovorne poslove, to je odlično takođe, znači da imaju poverenje u vas kao i da ste kompetentni u svojoj struci, iako ste početnica. To bi moglo da vam imponuje, da vas raduje. Mislim da je potrebno da reaktivirate prijateljstva i druženje (ako ste ih eventualno zapostavili) kao i da kreirate nova poznanstva i druženja (kolege sa posla i druge osobe). Pišite nam ponovo za neki mesec šta se dešava, postavite pitanje. Srdačni pozdravi, Jovan Ratković.