I sada i tada, omladina je stvarala i dobila prostor za novo ispoljavanje. Reč je o jednoj društvenoj inverziji, omladina je realnija za razliku od starijih koji su opterećeni nostalgičnim iluzijama prema prošlosti i negativizmom prema sadašnjosti. Stariji su veliki skeptici.
Posle Drugog svetskog rata vladalo je revolucionarno stanje, zanos, radne akcije, kolektivna izgradnja autoputeva, zgrada, fabrika. U sistemu kada sve te poslove rade privatne firme, kada se ispod žita valja provizija, kada je omladina podeljena na 600 partija, takvi poslovi su u ovim vremenima nezamislivi.
Mobilnost je ipak bila uslovljena biografijom očeva, porodičnim poreklom. Jedan popriličan procenat omladine, kćeri i sinovi antikomunista, morao se dokazivati svojom ili tuđom voljom. Društvo je davalo prednost generaciji aktivnih boraca protiv fašizma, postojale su razne privilegije i povlastice.
Danas u višepartijskom sistemu potpuno je identično stanje, samo se ne zovu omladinci komunista, odnosno antikomunista. Naime, omladina različitih partija je sukobljena, ideološki obojena bojom partije, tako da je antagonizam između njih kudikamo veći nego u onim vremenima. Veće mogućnosti za školovanje, zaposlenje i dr. ima omladina partija koje su na vlasti i bogataša. To je tužna realnost.
Trebalo bi izbegavati konflikt identiteta, odnosno trebalo bi realizovati i nacionalni i evropski identitet. Nedostatak istorijske svesti je ogroman problem omladine u Srbiji. Da li je tačna teza da kod omladinaca, rođenih u vreme raspada ili nekoliko godina uoči raspada Jugoslavije, ne postoji prošlost ovoga naroda, da postoji animozitet prema svemu onome što je bilo ranije.
U jednom kvizu, i ne samo jednom, pitanje je bilo: Isidora Sekulić je bila glumica, književnica, pevačica, učesnik, omladinac od 25 godina, odgovara kao iz topa – pevačica. Istorija, značajni datumi, velike istorijske ličnosti iz svih oblasti i dr., srpskog naroda i nacionalnih manjina u Srbiji, za veliki procenat omladine je nepoznanica.
Normalno je stimulisanje izučavanja stranih jezika. Međutim, stavljanje u prvi plan engleskog jezika i latinice je jedna vrsta agresije, kao što je jedna vrsta agresije prisustvo stranih reči u srpskom jeziku, gubitak vlastitog jezika. Nemoguće je navesti šta se sve nudi omladini u medijima, na ulici, kao „popkorn“, piju „topdrinks“, putuju „destinacijama“, gledaju šou-program „Star akademi“, ili „Big brader“, kupuju igračke u „toismarketu“, novinar pita „kakav je vaš filing o bekgraundu ovog fenomena“, ili „on je izraziti fajter i plejmejker i u plej-ofu je dao dabltripl“, zatim na šalteru turističke organizacije, potencijalni putnik se obraća agentu, a on će – „destinacija“, putnik „London“, agent kaže, „sori, prebukirano“, putnik „ćao“, agent „ćao“, a o nazivima firmi da se i ne govori. Ne samo u Beogradu, u drugim gradovima, već i u zabačenim malim mestima i selima, nazivi firmi su strani i na stranim jezicima.
Ogromna je kriza u obrazovanju i medicinskoj zaštiti omladine. Nekontrolisan broj raznih stranih, čak i „divljih“ univerziteta u ovoj zemlji ne daje eksperte, stručnjake, već bukvalno intelektualne invalide. Bitno je da plati privatni fakultet i desetke neće izostati, nema gubljenja godine ili semestra.
Stanje u nižem i srednjem obrazovanju je alarmantno, zbog ponašanja učenika i pedagoga. Nema jasne politike prema omladini ni na jednom polju. Da li će se pojaviti vlada koja će izgraditi jednu stratešku politiku o omladini, veliko je pitanje, posebno zbog krize koja je zahvatila Srbiju i pre svetske krize. Ovde vlada krizina kriza.
Komnen Kolja Seratlić
Izvor:Politika