Ostvarila sam najveću ambiciju

0
SHARE

 Prvi srpski ministar omladine i sporta Snežana Samardžić-Marković (42) obećala je da će do kraja godine potpisati tekst novog zakona o sportu u okviru kojeg će biti ponuđeno rešenje i za – privatizaciju klubova.To znači da bi u toku februara ovaj zakon morao da bude uveden u skupštinsku proceduru. A praktično bi moglo da se dogodi da Crvena zvezda, Partizan na jesen u naredni šampionat startuju kao privatne ekipe. Jer, u ovom zakonu neće biti nikakvih izuzetaka niti izdvajanja ekipa. Svi će, po tom zakonu, biti u istom položaju. U ovom intervjuu ministar za sport i omladinu, uz sve priče o sportu, pa i o kriminalu u sportu, govori i o svojoj porodici, sreći, nesreći, strahovima, raju na zemlji, ljubavi…

U kom okruženju živite?

Svetlost dana ugledala sam u Beogradu, na teritoriji opštine Savski venac, a moji roditelji, majka Ilinka i otac Petar Samardžić, i sad žive u Zemunu. Otac je tu od rođenja, a majka je iz Benkovca. Starija sestra Marija je udata i ima dvoje dece, kao i ja…

Šta pamtite iz vremena odrastanja?

Detinjstvo mi je bilo predivno. Ceo taj period pamtim kao skup lepih događanja. Roditelji su me u svemu podržavali. Ulagali su u mene i energiju, i vreme, i znanje… Slali su me, preko leta, u London zbog učenja jezika, a i na druga putovanja. Nisu mi nešto posebno kupovali, ali razvijali su u meni žeđ za znanjem. Sa trinaest i po godina završila sam baletsku školu „Lujo Davičo”, a paralelno sam išla u osnovnu i muzičku školu, odsek za klavir…

Zašto ste napustili balet?

Srednja baletska škola nije davala prohodnost za neke fakultete koji su mene zanimali, a želela sam da studiram mikrobiologiju, jer volim genetiku, ali zbog trojke iz fizike, pa i zato što volim pisanu reč, upisala sam i završila književnost, a magistrirala sam dramaturgiju. I nisam se pokajala iz više razloga. Jedan od njih je i što sam na književnosti upoznala supruga Veselina Markovića (45), pisca. On je dobio nagradu za knjigu „Izranjanje”, a sad završava novi roman, za koji je dobio „Pekićevu stipendiju”. Veselin ima nepresušnu stvaralačku energiju. Tom energijom me osvojio, a i sad me osvaja…

Koji pisac je bio Vaš, a koji je to sad?

U vreme dok sam studirala veoma sam volela Džona Maksvela Kucija (68), južnoafričkog pisca romana „Čekajući varvare”, „Sramota”… dobitnika Nobelove nagrade. Njegovi romani se odlikuju bogatim dijalozima i blistavim analizama. Od domaćih klasika veoma volim Mešu Selimovića, a od stranih Henrika Ibzena koji je impozantan i veoma upečatljiv. A sad obožavam delo Veselina Markovića…

Kako Veselin doživljava Vaš posao?

On me veoma podržava. To je jedan od razloga što se osećam stabilno i ostvareno. Imam, uz njega, čvrstu i na pravi način izbalansiranu porodicu sa dvoje male dece. Damjan ima jedanaest, a naša maza Ema, koja je rođena u Norveškoj, četiri godine. Veselinova uloga je tu veoma velika, pa ja mogu da se posvetim poslu. Ali, da su uloge obrnute i ja bih za Veselina učinila sve što on sad čini za mene…

Šta ste radili u Norveškoj?

Bila sam zamenik šefa misije u našoj ambasadi, kad je ambasador bila Vida Ognjenović. Bilo je to u periodu od 2001. do 2005. godine. To je divna, do perfekcije uređena zemlja. U Oslu sam, svom znanju engleskog i ruskog priključila i norveški, a što nam je najvažnije, i naš ponos, naš Damjan, uz engleski, naučio je i norveški jezik.

Od kada ste član G-17 plus?

Bilo je to 2006, kad sam se vratila iz Norveške. Ali, sam još od 1999. radila sa ljudima iz mreže ove stranke. Uz mene su bili Miroljub Labus, Predrag Marković i Mlađan Dinkić. U stranku sam se uključila kad je imala samo dva odsto javne podrške. Ali, na muci se poznaju junaci…

Zašto ste se uključili u politiku?

Zato što nema promena u Srbiji ukoliko se ne promeni politički život i stranke. Najbolji način da promenite stranke nije sedenje u fotelji i kritika, već da, pre svega, promenite sebe. Odnosno da se uključite i pokušate nešto i sami da učinite. A tako radi stranka kojoj pripadam. Jer, u našoj ideologiji, u centru je pojedinac, njegova inicijativa, tržišno razmišljanje. To je meni blisko. To da se radi u interesu građana.

Koji je Vaš sport i Vaš klub?

U sport me odavno „uveo” Slobodan Živojinović jednim od svojih teniskih podviga na turniru u Vimbldonu, a sad volim sve sportove. Ali, kad je u pitanju boja mog kluba: kao ministar ne navijam ni za koga, a moja porodica, po tradiciji, navija za Crvenu zvezdu. Od stranih ekipa posebno mi je drag norveški fudbalski klub Rozenberg. Oni su rešili problem nasilja u sportu tako što su u igru uključili devojčice, ženske klubove, a ne samo dečake i muške ekipe. Ove prve prate svi članovi porodice, pa je želja za žestinom u igri mnogo manja. A navika je druga priroda…

Kako ste doživeli ono hapšenje Džajića, Cvetkovića..?

Sam čin je bio, meni, a verujem i mnogima, vrlo neprijatan. Pričala sam na ovu temu sa ljudima iz policije, a oni su mi kazali da to, uz snimanje, mora tako da bude. Ipak, ovo je, po mom mišljenju, izgledalo isuviše spektakularno. E, sad, da li za to hapšenje ima razloga ili nema, ne mogu da kažem. To će utvrditi pravosudni organi. Ali, opšti utisak, sudeći po drugim događanjima u fudbalu, jeste da tu ima „prljavog veša” za koji su krivi samo pojedinci. To je, vidi se, slučaj i sa navijačima. Tu očekujem pomoć države koja je, očigledno, rešila da se oslobodimo tog zla.

Koje utiske donosite iz Pekinga?

Ove Olimpijske igre su me opčinile. Ali, ne samo Igre već i sve ono što su Kinezi učinili da taj događaj bude gotovo nestvaran. Osnovna poruka slike iz Pekinga jeste da država i sport moraju da budu partneri pri organizaciji takvih događaja, da ne mogu jedno bez drugog. To je naše iskustvo pred Univerzijadu koja će sledeće godine biti organizovana u Beogradu. Biće to nova velika prilika za Srbiju da se, politički i sportski, dobro pozicionira na rang-listi uspešnih i srećnih zemalja sveta.

A šta je Vama potrebno za savršenu sreću?

Uvek ima prostora da život bude bolji nego što jeste. Meni je za savršenu sreću potrebno zdravlje svih u složnoj porodici i ostvarenja, ako je moguće i profesionalna ostvarenja svih u toj zajednici.

Od čega strahujete?

Kad utonem u tu vrstu razmišljanja plašim se, pomalo, kojim će smerom moja deca krenuti u budućnost… A moja je želja da na to utičem.

Ko Vam je u istoriji primer za ugled?

To je Gru Harlem Brutland. Ona je bila norveška premijerka devedesetih godina prošlog veka. Ona je Norvešku, koja je tada bila najzaduženija zemlja Evrope, dovela do jedne od najbogatijih na našem kontinentu.

A ko je to u Vašem životu?

Moja Majka Ilinka. Ona ima gotovo neverovatnu unutrašnju snagu, a pri tom veliku dobrotu i moralnu čvrstinu. Ona, uglavnom, „govori” svojim postupcima.

Koje mesto je raj na zemlji?

Volim, naravno, Beograd. Obožavam i Oslo. Ali, ne bih imala ništa protiv da živim na Bledu ili u Madridu.

Opišite Vašu najveću ljubav?

Imam je. To je moj suprug. Moj Veselin.On je kombinacija velike dobrote i snažnog razuma. Dobrota je njegovo opredeljenje. A nekad čovek za to opredeljenje mora i da se bori. I protiv sebe i protiv drugih. Jer, ima mnogo izazova. Ali, Veselin, uporno, ostaje i dobar i pametan.

Koje su Vaše vrline?

Uz sve hrišćanske: veru, ljubav i nadu, moja vrlina je i istrajnost. Istrajna sam u svim svojim odnosima.

Šta biste na sebi popravili?

Svako na sebi bi mogao nešto da popravi. Ali, mislim da je zrelost kad se čovek pomiri sa svojim fizičkim manama. Zrela sam osoba…

Kad ste poslednji put bili srećni, a kad tužni?

I mali događaji me čine srećnom. Juče sam bila veoma srećna kad mi je Damjan doneo dve petice iz škole. A teško mi je palo kad sam čula da je svekar moje sestre veoma bolestan.

Šta je Vaša najveća ambicija?

Ostvarila sam najveću ambiciju. To je da sam majka dvoje dece. To je moj dragoceni osećaj ostvarenosti. Sve ono drugo u mom životu je bonus. Sve drugo doživljavam kao mogućnost da nekome pružim nešto; od onoga što činim za svoju decu do činjenja za drugu decu koje bi trebalo da bude sve više…

Ali, dece ima sve manje…

Tu je glavni problem osećaj sigurnosti. Postoje i one žene koje, iz sto razloga, ne mogu da projektuju svoju budućnost, pa se te majke nerođene dece odriču tog božijeg čina, rađanja. To je, pre svega, velika lična tragedija. A ne bi trebalo zaboraviti da je iz Srbije, u proteklih petnaestak godina, po našem istraživanju, otišlo pola miliona mladih ljudi!

Kako sebe doživljavate?

Kao nekog ko nije lenj, ko je pun optimizma, pozitivne energije i mentalne snage da prevaziđe sve teškoće. A mnogo mi je značajno što u sebi nikad nisam osetila klice zlobe, zavisti i ljubomore.

Izvor: Politika