Između knjige i čekića

0
SHARE

 Posle 30 godina renovira se studentski dom „Karaburma”, drugi po veličini u gradu, a radovi koji se izvode postali su prava tortura za stanare Studentski dom „Karaburma” po uslovima smeštaja najlošiji je krov nad glavom koji Studentski centar nudi u Beogradu. Kada je prošle godine, prvi put posle tri decenije, počelo detaljno renoviranje doma, najveći deo posla bilo je neophodno obaviti u kupatilima.

Rad sa cevima i keramikom neizbežno proizvodi veliku buku, pa su se studenti koji žive u ovom domu suočili sa novim problemom – umesto loših kupatila, sada moraju da trpe buku koju stvaraju majstori… „Živimo kao u fabrici i postaje nam neobično kada po podne prestanu radovi – smeta nam tišina”, šaljivo komentarišu stanovnici doma.

Studenti su smešteni u dve „kule” – mušku sa 14 i žensku sa 16 spratova, a na „vrhu” su sobe namenjene brucošima. Na oko 40 akademaca ima četiri tuš-kabine i isto toliko toaleta. Stanari ovog doma umivaju se u betonskim koritima, a zidovi i pločice su uništeni i memljivi. Zarđale cevi vire iz zidova, a u pojedinim delovima kupatila plafona gotovo i da nema. Ipak, i pored započetih radova, nadležni su, izgleda, zaboravili na prvobitnu namenu zgrade. Popravke počinju u cik zore, a buka koju radnici proizvode prekida i ono malo sna što studenti uspevaju da „uhvate” u ispitnim rokovima…

Prema rečima Mladena Markovića, koji već godinama živi u ovom domu, galama i odzvanjanje cevi su nesnosni, ali uz bolju organizaciju taj problem bi mogao biti rešen.

– Zvuk burgija i čekića počinje besomučno da odjekuje već u sedam sati ujutro, a pošto su sva kupatila u vertikali i međusobno spojena buka sa poslednjeg sprata odjekuje do prizemlja. Najgore je onima koji su „tačno ispod”, pa bukvalno imaju utisak kao da ih neko udara po glavi. Jasno mi je da se radi u našem interesu, ali ipak mislim da bi mogli da počinju radove nešto kasnije, pogotovo zbog toga što većina studenta napušta dom oko devet sati, što zbog obaveza na fakultetu, što zbog odlaska u čitaonicu – jada se Marković.

Kada je ovaj dom sagrađen, 1978. godine, bio je ponos grada, a mesto u njemu mogli su da dobiju samo najbolji akademci ili studenti iz inostranstva. Sastav studenata ni danas nije mnogo izmenjen, samo što je na lestvici po kvalitetu smeštaja ovaj dom ostao daleko iza Studentskog grada ili doma „Kralj Aleksandar Prvi”.

Pogodnost koju „Karaburma” nudi predstavlja 210 jednokrevetnih soba, takozvanih samica, za koje se vodi prava borba prilikom raspodele domskih mesta, a dobijaju ih samo najbolji – oni sa prosekom iznad devet.

Ima tu budućih lekara, inženjera, naučnika, novinara, a svi oni žive u krajnje nehumanim uslovima. Kada je kucnuo i taj čas da dom dobije novo lice, našli su se između dve vatre. S jedne strane, potreba da se hitno nešto uradi, a, s druge, odjeci lupanja čekića po pločicama i cevima zbog kojih idu kao zombiji po „kulama”…

Izvor:Politika