Iz beogradskog studentskog života

0
SHARE

gifs.gifTradicija Beogradskog univerziteta seže do prvih decenija 19. veka. Međutim, o pravom studentskom životu, nalik na onaj koji poznajemo danas, može da se govori tek od okončanja Prvog svetskog rata. Po oslobođenju su se okupili profesori Beogradskog univerziteta, studenti kojima je ratni vihor omeo naukovanje…

 …a na vrata hrama nauke zakucale su i ratne generacije.
Nalaženje pristojnog "kvartira", studentima je bilo gotovo teže od učenja. Ne zato što ga nije bilo, već zato što je bio skup. Roditelji studenata iz unutrašnjosti, morali su da računaju na po jedno tele mesečno, da bi naslednik imao krevet u nekom skromnom sopčetu.

Prvi studentski dom, visokoškolci su morali da čekaju do 1926. godine, kada je u parku Ćirila i Metodija izgrađen Dom Aleksandra Karađorđevića, koji i danas ima istu funkciju.
Projektovali su ga Đorđe Kovaljski i Viktor Lukomski. Sredinom prošlog veka tu su stanovali i strani studenti naših fakulteta.

Na sreću, poratni Beograd je bio prepun čokadžinica, prčvarnica, aščinica, jeftinih kafanica i narodnih kuhinja. Daleke 1919. godine, najviše ih je bilo oko Železničke stanice i u čuvenoj zanatlijskoj Balkanskoj ulici, ali i u Dečanskoj, Skopljanskoj i naravno, oko Zelenog venca.
Studenti su se dovijali kako su znali u umeli. Grupa preduzimljivih studenata "iz preka", je osnovala "Vojvođansku studentsku trpezu" (1925), a zatim i "Vojvođansko studentsko udruženje".

Najsiromašniji studenti "kost" su delimično plaćali radom – kao kelneri, perači sudova i čistači. U sali "Vojvođanske trpeze" je bio neki stari klavir, pa je 1927. godine, impresivnim sviranjem i pevanjem, kost plaćao student Žarko Cvejić.
Samo sedam godina kasnije, Cvejić, koji je u međuvremenu postao najčuveniji bas beogradske opere, na sceni svoje umetničke kuće je zapevao sa Fjodorom Šaljapinom, najvećim basom sveta!

Grupa beogradskih "Lala", 1927. godine je osnovala tamburaški orkestar, koji je ubrzo postao redovni gost Radio Beograda. "Vokalni solista" Đoka Šijakov, nije bio student, već policijski pisar u Novom Sadu, ali mu nije bilo teško da svake subote i nedelje provodi večeri u studiju Radio Beograda, jer je svirano i pevano "uživo".
Iste godine, u Vojvođansku trpezu, u Ulici braće Jugović, zalazio je mladi pesnik Radojko Jovanović, kasnije poznatiji pod umetničkim imenom Rade Drainac!

Svih proteklih decenija, osnovna studentska briga je bila kao preživeti skupoću višegodišnjeg boravka u prestonici. Ništa se nije promenilo ni posle Drugog svetskog rata.
Oni koji su tek kretali putevima nauke, naročito siromašniji, snalazili su se u naraslom velegradu raznoseći mleko u ranim jutarnjim satima.

Budući naučnik, sabajle bi gurao ili vukao kolica sa staklenim flašama mleka i po spisku ih ostavljao ispred kućnih vrata. Akademac je odgovarao za robu, ali to je bilo neko drugačije vreme – nikome nije padalo na pamet da boce ukrade!
Negde 1958. godine, pojavio se tetrapak, pa je beogradska mlekara asortiman dostavne robe proširila na jogurt i kiselo mleko. Doduše, nije raznošeno po kućama, već su gajbe ostavljane pred neotvorenim prodavnicama oko 4 sata ujutru.

Bio je to raj za "noćnike", koji su nakon ispijanja piva i "žestokih stvari", kupovali jutarnji burek, a "služili" se svežim jogurtom ili kiselim mlekom.
Ali i prodavci su se "modernizovali" žičanim, zaključanim kavezima u koje je ostavljana roba. To idilično vreme je davna prošlost, ali je ondašnju "studentsku rabotu" ovekovečila "Pesma raznosača mleka", hit pevača Đorđa Marjanovića.

Izvor: Glas javnosti